Zakonodavstvo Stefana Dušana cara Srba i Grka

132 у СС. Чл. 44 ДЗ налази да је потребно ово начело нагласити: „отрок“ (роб-мушкарац) не сме да се да у прикију.

У Лесновској повељи г. 1349 спомиње се да сељаци „држе сваки своју баштину и купленицу и прикију, како је било раније за Грка“. Вероватно да ово начело, проглашено: овде, поводом два села, важи и за све сличне случајеве.) У одредбама Аранђеловске и Лесновске повеље (г. 1348 и 1349) видимо чак да је и у Призренској и Овчепољској областима уобичајено и давање некретнина у мираз као „ексоприк“,. изван свог села, и да цар Душан овај обичај дозвољава.)

У чл. 40 ДЗ. није изрично споменуто право „прикисати“ између других властелских баштинских права. Ипак не можемо из тога закључити да ово право није било признато властели. г. 1349. Чл. 40 ДЗ изрично се позива на установе „првих правоверних царева“ грчких, у којим је ово право признато.); Баштинске повеље г. 1357 и нарочито г. 1387 (која се позива опет на Душанову) спомињу ово право исто као и цара Синишина г. 1361.“)

__ Шта више, ДЗ г. 1354 спомиње у чл. 174 право „у прикију одати“ као право сваког земљанина (зависног сељака).)

Из повеље г. 1428 видели смо да је ово право уобичајено и за време деспота Ђурђа.)

Из будванске исправе г. 1498 видимо да се одредба о повратку 405 аезитаја после смрти бездетне жене строго примењује и на Српском Приморју.)

1) Нов. Зак. Спом. 678.

2) Нов. Зак. Спом. стр. 690 и-678.

- 3) Ово је само несавршена редакција ДЗ, које смо други пример навели у Гл. Ск. Н. Др. Њ, 835.

+ Нов. Зак. Спом. 790. Повеља г. 1387 — %. 775—716.

5) Сељачке прикије спомињу се и у Струмској жупи (Сол. Од. Спом,. стр. 162 и 168).

5 Нов. Зак. Спом. 834.

7) Сол. Од. Спом. 232. Вероватно да су писмени уговори о прикији били уобичајени у Душаново доба. Српски превод Синтагме служи се за грчко обор теусу Прикосифонљ (изд. Нов. 241 и 471) уп. Поогховерофуоу, тзтителшп добз, Ди Сапге, 1055. [1], Арр. р. 160; у Бугарској дриквохарштиБобчев, Римско пр. 89—90.