Zakonodavstvo Stefana Dušana cara Srba i Grka

12

'сима све било уређено по обичајном праву, да и облигационо право није знало за комплициране (византијске) правне институте, због примитивних правних односа огромне већине држављана Душанове царевине.) -

Још више негира значај византијског права у Душановој држави др Полићевић=) Наишавши на питање о празнинама ДЗ, и он ставља питање, чиме су судије попуњавале те празнине. Ипак изгледа дру П. да је значај византијског права најмањи. „Српски народ у старој српској држави управља се по својем обичајном праву, и ДЗ није ништа друго но зборник писаног српског обичајног права, као код Ломбарда — њихов солиски (510) закон“. Др Полићевић вели чак да „о неком односу између рим.-византијског права и нашег обичајног права не може бити речи, а још мање сме се мислити да је ма у којем делу римско-византијско право имало неки надмоћан утицај.“ +) По мишљењу дра Полићевина, у Душановој држави важио је систем персоналних закона. ДЗ био је обавезан за све Србе у држави, а његове празнине биле су попуњаване српским обичајним правом. „Грчко-византијски закони вредили су само за побеђене. Однос између ова два права није био никакав.“ По мишљењу писца „римско-византијско право никада ни у једном моменту није важило у српско држави, сем за свештенство као изузетно, и зато оно није никад ни било озакоњавано, јер се искључиво тицало вере“ Др Полићевић допушто чак и француски утицај у неким одредбама ДЗ“) али одлучно негира утицај византијски.

Против византијског уплива буни се и др. Јеврем Герасимовић“) Ипак он признаје неки значај византијских збор-

1) Ројепс, о. с. 112, 129.

7) др М. Полишћевић, Устројство правосуђа у старој српској држави Архив за правне науке ХХПИГ (1928), 1, 88, 193, 262, 330.

8) Архив ХХШ, стр. 338—840.

%) у чл. 102 и 150—15+ (краљ Милутин могао је из судских установа Св. Луја да узме забрану двобоја и закон о пороти), 5. 348 - 344.

9) „У последње време византофили мал'те неће да нам претставе наше старо право, не као примљено од Византије, већ као да га је Византија поклонила правним духом сиромашној Србији, отприлике онако, као што данас Америка поклања Европи: где музеј, где болницу, а нама библиотеку“. У. Герасимовић, Старо српско право, Б. 1925, стр. 4.