Zemunski glasnik

314

Збиља! кад је о рату реч, бојим се, ако још и даље овако бенетао будем, да ћу се и са мојим ггош. слушаоцима, и са дегшм слушатељкама још можда тако заратити, да ме ни турска алијансија читава из боја избавити не ће. — Особито нисам се рад и даље замеравати мојим лепим слушатељкама, које већ једва чекају, да тенцери валцер заповеде. Најбоље ће дакле бити, да моје бенетање још са читавом кожом завршим, јер му и онако не би било ни краја ни конца. За моје бенетање казао сам да нисам одговоран. Ако се ко увређен нашао, нека ћути, и нека се теши, што нисам говорећи о манама нашим још већма вилице разјапио, — а вала богу мати ми није језик испредала. — А ако се коме моје доста блесасто бенетање допало, тај опет нека оћути и нека задржи за себе хвалу своју, да не би са мном заједно страдати морао.

Посмртчс.

Једнога мртваца допратинге на гробље; узацак сандук, на њему венаи, од цвећа, четири носача и два пратиоца. То је била п,ела пратња. Било је лето, гробље је већином било у залатку; само је изнад једие нове раке, гомила зажљо, била осветљена. Ту спустише донешеног мртваца; поп очита молитву, људи се прекрстише, погледаше у г.роб, бацише по груменак земље, и опет се прекрстише, после опет метупге капе па одоше у разговору натраг сваки своме послу, остављајући гробару да остало сврши. — Мало затим беше земља засута. и опет настаде тишина. Сунце је мирно сијало ; само су сенке од крстића и каманих крстова, од пирамида и остадих гробовских споменика све више растле. Гроб је био у одељку, где се сиротиља укопава, где плоче на гробовима нема. У иочетку је био брежуљак, онда духиу ветар па раздува прашииу по иуту; после иадс кипга из неба на га ноквари — угну; у лето се деца проко њега јуригае. Напокон дође зиМа; и сад иоче снег да га засишве, све випхе и више — док га са свим ие закри. 1)ро1)е и зима; настаде пролеће, дође лсто. На другим гробовима почеше избијати кукуреке, рузмарин и руже. И овај се ево гроб почео облачити у зелено рухо; исирва се тек по где-где зеленио, иосле нарасте трава и миришл>и.во корење, иа онда се указа овде-онде по која љубичица, саса и друго прорашке, што л*уди обично коровом називљу; а у лето су по њему зрикавци зрикали, па и славујак је по кад што своју дивну иеванију на њсму изјавио. — И онда опет једкога јутра нестаде лепога цвећа и корова, и осга само зелена трава. Опет, иосле неколико дана, видила се на једноме крају мала, црна крстача; на крстачи с оне стране која небсше окренута нуту, бешс исписано ситиим, безбојним нисменима девојачко име, које једва из близа да се могЖ) прочитати. Била је ноћ. У вароиги беху нрозори тавни, све је већ у велико спавало; само тамо горе у високим собама једне велике куће беше један младић б-. дан. Свсћу је угасио па је седео тако у помрчини са заклопљсним очима заваљен у наслоњачу —

прислушкујући, да ли већ свс у кући снава; у руци је држао венац од белих пољскнх ружида. Дуго је тако седео. На иол>у је било сво другојачије; ноћни јеветрић ћаркао, небо је било ведро, а кад би га оком ногледао, видео би где се на једиомс крају његовоме сјајна румен помаља. Али иа што нам небо; да видимо шта нам младић ради . . . Кад је очи отворио, беше му соба светла. Могао је слике по дувару лепо да гледа; кроз прозор је вИдео плаво небо и на њему бледу слику месечеву. Мисли му се отимаху ка гробл>у. „Гроб је у сенци," рече он — „тешко да га је месец, обасјао. а Онда устаде, отвори пажљиво врата и сиђе се заједно са венцем у руци низ мраморне степенице. У авлији опет нристаде , прислушкиваше још мало , и пошто полако капију отвори, изађе на улицу, па поред кућа, ладовином хиташе он све даље и дал>е и даље, до изван вароши, и опет даље мало, док и на гробл>е не дође. Није се преварио; гроб је лежао у белој сенци поред саме ограде. Ружичан венац обеси о малу црну крстачу; после се наслони главом на њ. Стража улицом прође, али га није опазила. Оживише поноћни дуси, трава је шуштала, пупољци се развијали, у ваздуху као да је нешто тајанствено певало. Он није ништа чуо; живео је у једноме часу, који је давио минуо, обгрљен двема девојачким рукама, које су дивно иреко једног ирепуклога срца крстиле. Једно се бледо лице упијало уз његово; лепе, плаве, детињасте очице упираху свој поглед у његове. Била је болна и слаба; али је јошт била млада, још лепа; још је у њој било оне дивне чаролије, која. оиаја, која заноси. . . . Она га је љубила од свег срца, угађала му је од све душе. Често је зарад њега горко укоравана била, али она све презираше све јој беше ништа сирам њега. Ноћу, ладне јесени, долазила је оиа к њему у башту, одевена у своје јадно, лако одело; иначе се пе могаше видети. Он је није љубио. Грешник! Грамзљиво јој је отимао са усана платљиву љубавну ватру. п Да сам Фаљивац" говораше он, „то бих могао сутра приповедати, како сам најлеишу девојку у вароши пољубио." Она му је веровала речима, мислила је да му је заиста иајлепша у вароши, иа му ипје ни веровала да ће то моћи тајити. Ниска је ограда делила место ово на коме су били, од улице. Сад се зачуше кораци где се к њима приближују. Хтеде да утече заједно с њом, али га она задржа. „Све је једно" рече му. Он се искобеља из њенога загрљаја, те се сам уклони. Она остаде, не помична; само што рукама сакри своје леие очице. — Тако је још стајала, и док им се баш од корака у даљини не изгуби. — Она није видела кад се он опет повратио, ни кад је руку око њеног врата обвио; али кад је осетила пригну главу још ниже. „Ти се стидиш!" рече му тихо, „знам ја то добро." Ништа јој не одговори; посадио се на клупу, па је ћутећки к себи иривуче. Није му се иротивила, а усне јој падоше на његове леие госпотске руке; страх јој беше, што га је уврсдила. С осмехом је посади на своје крило и чуђашс се што не осећа никакву тежину, но само чланове њенога вилинска тела; рече јој у шали да је вештица. — Бстар пролепрша кроз сухо лишће на дрвима: он обви својим огртачен њеие мале ножице. Она га је гледала са поглсдом пуним блаженства. „Меии није зима" рече му она, и наслони му своју малу главицу на прса. Она беше његова и душом и телом, и опет га је нешто задржавал •, нешто га је одбијадо од тог апђеока и тако снажно, да се хтео иротивити. Он није знао да је то смрт била. — —

Устао је, хтео је да иде. „Ти свеладнпја" рече јој. Али она узе његову руку па је ПритШите сзоме образу. „Врела сам! Гле само, како горим!" Обгрли га руком око врата, па га гледаше нсмб, сама иа себе заборављајући« Цосле осам дана није већ могла да макне из иостеље; после два месеца издану. Он је није више видео; али од кад она премину, преминуше и његове страсти. Од сад му већ слика њена из памети не избијапге, и као да га нека виша сила назор нагони, да л>уби — мртваца.

Сјшско пародно иозориште. У Недељу 22. Јулија бешс „Зидање Раванице." Само то име скупило је толико публике, да се једва мицасмо у арени. Публика је сама желила ту претставу. Но дело не заслужује баш на те жеље ни онога гурања нашег. То је дело и прсрађивано и оиет му нема помоћи. Баљало би га са свим изоставити из репертоара, док вештија рука не створи оиерету из њега, али са свим изнова и с другим погледом. На послетку се нешто занимљиво десило. Публика није знала јели готова претстава, хоће ли ићи, или ће још што бити. Нестрпљиво се обзирала. То је можда позајмило* делу занимљивости, која му је са свим не достојала. У Понедељник 23. Јулија видесмо „Потурицу" драма у 4 радње с невањем од Ивана Кукуљевића Сакцинског. И с овим комадом као с драмом, неможемо се похвалити, но имали смо накнаду у иоједииим живим сценама, из каквих је дело и склоиљено скоро без драмске радње. Поеле што је предмет из народног живота, учинило је, да је публика задовољна била. Претстава је била добра. Пре свију морамо сиоменити г. Телечкога (Селима) и г. Ружића (Тројана). Дивна беше нојава, кад је дошао Тројап да се свети и иосле, кад се ноказао Селиму као брат, и кад му се осветио. Заиста одиграше вешто и с пуно природним осећањем. Још је добро играо и г. Поповић (Влатко, кнез,)- а и остали потиомогоше у неколико својом иретсгавом. Само је она ецена смешна, поред све озбиљности и важности своје, кад су -Херцеговци бирали Блатка за 1«неза, а то са неумешне игре. У" Уторник 24:.- Јулија видесмо два комада »Љубав и филозофију ," иосрбио Б. Недељковић и „Обрштар од осамнаест годииа" превео Телечки, обоје шаљиве игре у једној радњи. Публику је мало која иретстава тодико увесељавада. И претстава беше ваљана. Г-ђа Коларовићка (удовица) у „Лзубави и ФилозоФији" особито је добро играда. И г. Недељковић је добро играо дрвсиога ФидозоФа, као и г. Кодаровић веседога старца. У „Обрштару од осамиаест година" беше г-ђа Ружићка .(обрштар) несравњена.. Добро играпш и г. Маринковић и г. Поиовић. И г-ђа С. Максимовићка беше са свим пригибљива према покретима свога осећања. У Петак 26. Јулија беше „Стари бака и његов сии хусар" иозориштпа игра у три радље с песмама од Сигетија, прерадиди Ј. ^орћевић н Идић. Овај је комад истинита иретстава човека и његова живота с људима. Крчмар" је такав, да га и данас. можете иаћи у иашој средини. Такав је исти и ислужени бака. Што се мора опазити у овоме делу то је, што се ваздан измењују трагичне сцене са комичнима, кадгод обе дођу у један мах, а то је свагда кад се Никица иојави. То развлачи осећање, те м ра у таквој појави да је бдажије, него што би сам чин собом доноси-ц. И иретстава беше према деду са свим ваљаиа. Г. Тедечки је био кроз целу. радњу прави бака, а при поласку сина у Хусаре и његовом додаску још и осетљиви отац. И г. Зорић је одиграо ваљано Црвенка. Морамо још споменити и добру претставу г-1)е С. МаКсимовићке (Милке) на и других, који иринесоше, да је пубдика са.свим задовољна бида, које не беше баш у ведикоме броју, јер Је до саме ►претставе бидо обдачно и киша је сииида.

Издаје и уређује: И. К. Сопрон.

Сопронова печатња у Земуну.