Žena i čovek : pripovetke

196 СИБЕ МИЛИЧИЋ

дете... Једно мора да умре... А она је слаба... Сигурно је нису ни успавали.

(Мара није знала шта то значи успавати. Није хтела ни да пита).

У то је ушао Иван и сео поново код кревета. Мара је ћутала, и он је ћутао. Крик се међутим поновио, али сада много слабије.

— Умире! — прошапта сусетка.

Мара погледа на Ивана.

— Тамо оперирају! — рече, — умире једна.

Иван не одговори ништа.

— Писао сам кући да је операција у уторак, јави се после.

Ћутање.

Једна сестра пронесе једно новорођенче на рукама. Оно је плакало. Однела га је у покрајну собу. На вратима предсобља неко је јаукнуо. Хтео је да уђе, нису му дозволили. Силом је хтео да отвори врата, силом су их поново затворили. Био је неки млад човек, изгледао је морнарски.

— Муж! — рече сусетка.

Отворише се поново врата операционе собе. Два болничара носе некога на носилима. Покривен је плахтом. Сусетка се диже малко, па се одједном спусти, сва избезумљена.

— Она!.. мртва!.. — и покри се преко главе, као да хоће да се сакрије од онога што је видела.

Затим шкрипнуше друга врата при отварању и, онда, поново при затварању.

Мир.

Електричне сијалице још су се љуљале. Мара их је гледала позорно, као и оно пре. Стегнула је само, нагонски, чврсто, прстима покривач. Иван је оборио главу. Из крајње собе чуло се куцање сата.

У то се полако спустила ноћ.

Мару спопаде сан. Иван се диже да оде. Сијалице су сијале, да је соба блештала. Мир. Напољу још трепери лишће јаблана. Све се чује јаче.

Ипак Мара, задуго, није могла да заспе. Први

пут у животу она је сада далеко од куће па јој је