Žena i socijalizam

: = 5 (: а

–- 115

пређе у отворено непријатељство, свађу и раздор. Још чешће се узајамно прилагоде због тога да би материјалне штете отклонили. Обично је човеково држање камен спотицања у браку. То показују процеси за развод брака. Благодарећи своме господарском положају он уме да се наплати и где на другом месту ако му се брак не свиди и у њему не нађе подмирења. Жена може поћи странпутицом много - мање, једно из психолошког разлога, јер је то за њу као за осетљивију страну много опасније, а затим што се њој сваки преступ брачне верности урачунава у грех који ни друштво не опрашта. Иста радња жени се рачуна као „пад“ — била она су. пруга, удовица или девојка — човеку у најгорем случају као „некоректност.“ Један и исти поступак цени се сасвим различно, према томе потиче ли он од човека или жене, па и саме жене обично суде о „палој“ сестри најстрожије и најнемилосрдније.“ >

Обично се жена само у случајевима најтеже мужевљеве неверности и мужевљева злостављања одлучи да затражи развод брака, јер се најчешће налази у материјално зависном положају и принуђена је да брак сматра као прибежиште; затим што се као распуштеница налази у нимало завидном положају. На њу се гледа и са њом се поступа тако рећи као са средњим родом. И кад ипак највећи број молби за развод брака потиче од жена, то је доказ под каквом моралном тортуром оне живе. У Француској су жене, пре ступања на снагу новог законодавства о разводу брака (1884), истицале захтеве за подвојеност стола и постеље. Оне су могле подићи тужбу за развод брака против човека само тада ако он, против воље своје супруге, доведе у кућу жену са којом живи у интимним односима. Захтева за подвојеност стола и постеље поднесено је просечно годишње :

# Александар Дима вели врло тачно у „Господину Алфонзу: „Човек је стварао две врсте морала: једну за себе, једну за жену; једну која му допушта љубав са свима женама, и једну која жени у накнаду за павек изгубљену слободу допушта љубав само са једним човеком,“