Žena

590 | БРЕ А

АМЕРИЧКЕ. И „ПРАЈСНКЕ“ ТЕТЕ.

ПИСМО СА СЕЛА. Мила М. Карановића. Рујница (Босна) |. Драга моја Босиљка,

Испуњавам обећање, које сам ти задала једне од оних вечери, кад смо шетале по Кеју крај Миљацке.“) И сад ми је у успомени то пријатно вече: просула се бијаше вечерња румен сунца, које је залазило за Игман, по бисерли таласима Миљацке. Меланхолична мјесечина помијешана са свјетлошћу електричних лампи почиње обасјавати. Гледајући тада мијењање свјетлости и треперење рефлекса уз мелодичан шум таласа и жагор свјетине, говориле смо о нашем селу. Разговор се водио о идиличном селу, које уздижу романтичари пјесници и које је највише идеализовао у нашој књижевности Јован Илић у пјесми, а Веселиновић и Адамов у

приповијетци. Допадало нам се оно лијепо описивање природе и вјечито насмијани Мачвани и Мачванке, који безбрижно проводе севдисање.

И доиста западе ме село у Босанској Крајини на граници Лике и Баније. Из Крупе путовала сам колима уз романтичну долину валовите Уне. Кад сам изашла из унске долине код Острошца, отвори се красан видик равнице са малим удолинама и брдима, по којима су се расуле у мањим гоупама сеоске куће, а у даљини се виде планине: Грмеч, Рисовац и Пљешевица. Између села: Рујнице, Гате и Буковице вијуга се Топлица, а око ње зелене се лугови и баре. По странама између сеоских кућа у малим долинама обраслим омањим шумама, гдје се истиче висином какав стољетни храст или топола, блистају се извори воде, који мелодично жуборећи отичу у Топлицу. Виде се и по који овећи гајеви, из којих вире кровови сеоских кућа и зграда. То је село, гдје ми ваља живјети.

ж # ж

# Ријека, што тече кроз Сарајево.