Žena

ВЕНА 388

— Тако! Сви ће се искупити кад стигне писмо. И суседи. И да се прочита, како ја поздрављам жену, поцрвенила би мајка, а отац, шта би отац казао. И шта би казали у селу.

— А што болан да црвене и зашто да црвене2 Жена ти је.

— Баш зато!

— Па је ли то срамота, што си се оженио.

— Па и није.

— Имаш и деце.

— Дао их је Бог!

— Па шта се хибиш.

— Зазорно је.

— Како зазорног Кажи ти мени; је си ли ти њу пољубио кадгод пред оцем и матером2

— Бог с тобом, сестро и госпођо, како ти то говориш2! Зар пред рођеним оцем и мајком да је пољубим.

=— Зар је ни онда ниси пољубио, кад су те сви испратили у војну, у смрт.

— Како би пред оцем; старијим2!

— Сад се испрси младо девојче, болничарка, стала. Ово, што сад слуша, њој понајмање иде у главу. И чисто нехотице излете јој из уста мисао: — Па ако ниси пред старијима, ваљда си се опростио с њом насамо и пољубио је, макар иза пласта.

Он опет сакри очи. Па онда изусти: -- Не сећам се!

— Па како живите ви људи2 Пита госпођа Видосава.

— Ако хоћеш да знаш, живимо и ми по 60ожијем закону. Ал, нисмо ка тице да се љубкамо пред целим светом.

— Па добро де! Напослетку лепо је што сте стидљиви, али можеш ваљда у писму поздравити жену.

— Зазорно је!

Зазорно је сестро, потврђују сви рањеници који су у соби.

— Па ако је зазорно било досада, не мора бити од сада. Ето, кад је дошло до невоље, како