Žena, Jul 06, 1919, page 21

ЖЕНА 403

затуцан да мислим како то никада бити не може. Биће можда после 50, 108, 200 можда после 5000 година. Али данас тога нема. Данас сав терет и сва одговорност иде на родитеље. И кад сам већ уживао у многој деци, ја сам био дужан да причекам 50, 100, 500 или можда 5000 година. Ако би дошло време да се једанајеста заповест божија преживи, ми би је онда "могли и избрисати. Шта се смешкате. Зар нисмо избрисали“и другу заповест божију. Зар нисмо по хришћанским црквама створили кумире и насликали «свакојака подобија те се клањамо и крстимо пред њима... Баба је све ово изговарао као у некој грозници, и сваки дан губио је све више мир и хладнокрвност. Наскоро се догодила у нашем животу мала промена. У бурном ратном времену нестајало је дрва и "угља, нестајало по собама топлоте и осветлења. Заточеничка управа је из штедње затворила она оделења у којима су биле собе „самице“ те је заточенике сместила у велике собе. Ја сам се томе обрадовао. Ма "колико да сам жалио бабу, он се наднихао надамном као нека жалосна врба. Његова туга притискала је стално и мене. Осећао сам да онако стање постаје _ опасно већ и по моје здравље. А држао сам да ће веће друштво моћи и оно, што ја нисам могао, т. ј. разонодити бар кад-кад и бабу. То ми изгледаше за њега последњи лек. | Јер у оним великим заточеничким собама има. тренутака, када наступа нешто налик на мир и на добру вољу. Ако ти тренутци мира и добре воље и не наступају баш на Божић а оно у другим приликама. _Дођу у затвору тренутци кад човек заборави где је, кад се његов дух истргне оних окова, и он се осети слободан, разговоран, кадшто и весео. Ко не познаје живот и човека, зачудио би се оној шали и раскалашности која кресне кадгод и сред оних несретних зи- | дина. Све је залудно. Где има живота, избије тај живот макар кроз лакат и макар у тавници. Ко није Гледао живот пред топовским чељустима, у рову на догледу стотину опасности, тај без сумње држи да "онде свет стално живи са самртним бледилом на уснама.