Žena

284 | ЖЕНА

војнике, све је изгубио, али главу није. Иде за својим послом, иде своме циљу усправљен, непобеђен. Други би људи изгубили главу, ридали би и кукали. А Срби као да иду на весеље, иду у непознато, у изгнанство. Ја љубљу Сербе... |

Пећ, 17.-Х1.-1915. год. Др. Ст. 3. Иванић,

Извештај са Конгреса Југославенских | Жена у Загребу

од Зорке Л. Димића.»)

30 јуна у = 11 све делегаткиње су се састале на Јелачићевом тргу, и оданде су све корпоративно отишле у цркву, ту су положиле венац на гробу Зрињском и Франкопану. Ту је у име Српкиња говорила гђа Даница Христић, а затим се гђа Злата Ковачевић захвалила, и позвала нас да одемо све скупа на Мирогој, да одамо помен погинулим борцима и мученицима за уједињење.

У име Српкиња говорила је на гробу гђа Лепосава Петковић:

„Мученици наши, браћо наша мила која нас нећете чути.

После ослобођења ваше отаџбине ваше мајке и сеје изашле су први пут из своје земље и дошле су у походе својој милој сестри Хрватици. И она нас ЈЕ | одмах довела на ваше гробље, Ми осећали смо да сте ви у вашој најтежој болести имали њену сестринску потпору и знамо, да вас је њена сестринска суза испратила кад су ваша измучена тела спуштана у ваше вечно боравиште. |

Но вама је ипак било врло тешко јер истина је оно што наш Бранко каже „туђа рака ледена је рака, туђа земља ником није лака“. у

И, заиста Хрватска земља у то доба била вам је туђа. Али мила браћа, ваше мајке и сеје дошле су да

%) Гђа Димићка је подпредседница „Посестриме“ и била је делегат истог друштва на конгресу.