Ženski pokret

Не могу ce једним махом збацити навике и снажни утисци младости из свога живота. Може ce можда опрати површина, али што продре y поре, и тече кроз жиле, и преда ce целом душевном организму... то кружи и даље испод шупљег земљишта cpeћe... то ce опет буди y поноћи живота и пружа своје мреже из живих гробова и са отровним дахом хвата ce чврсто новопроцветаних лепота... Данас ми први пут као облак пун олује паде на ум једна мисао... ужасна мисао... 12 децембар. Има воћа које ce једе само y гњилом стању. Ја сам увек осећала неко неодређено гнушање према њему никад га нисам дирнула. Кад су ме једанпут силом наговорили и кад сам окусила, испљувала сам гa... 13 децембар. Мучи ме ужасна сумња. Нисам ли ја својим родитељима дужна да истрајем, да трпим... да сносим свој живот и онда ако га ја морам отргнути од свога најлепшег сна... да га посветим y љубави и захвалности њима? Није ли то моја света дужност? Не чиним ли ја злочин ако их оробим? Не проневеравам ли ја једно благо што су ми га они поверили? Постоји ли y опште право самоопределења? То je празна фраза... као хиљаду других важних фраза једна фраза коју y слепој вери y свет протурују иконоборци и подривачи свију ауторитета. Ми смо ланцима оптерећени. Најмања спољашност чини нас слугом, стешњава наше радње y прописане форме господари нашом вољом и њеним испољавањем. Ми нисмо покретачи, ми смо оруђа живота... точкови једног сата... скопчани један за други... онеспособљени ако један откаже службу. Тако ce бол негује даље... увек даље, све даље... Ја трпим под овим ужасним двојством свога бића, које ми je и једини спас претворило y патњу. Али ја немам више снаге. Ја ce не могу више усправити под вечитим ударцима бича. Вероватно задала бих већу рану y живот својих родитеља ако бих поред њих и даље милела као живи леш... лагано ишчезавајући, трунући y цвету младости своје... Имају ли родитељи, y пркос све љубави и жртава, права на живот свога детета, ако он значи неизлечив бол?

Женски покрет

9 и 10

446