Ženski pokret

стидљивошћу, сматрају себе за боље, јер оне „тако што“ не осећају. И сам мушки свет, шта више целокупан, склон је, да сматра оне жене чеднијим и чистијим, које се одричу својих сопствених полних осећања; он не зна, да је то често лажно васпитање услед незнања и лажне стидљивости. које допушта женама да сузбијају сексуалне oceћaje. У другој прилици понављају се опет ови осећаји (jep се ништа не да потпуно сузбити) као нервозна пренадраженост, као хистерија, као фарисејство, које свуда налази полност. При том стоји иза теорије о полној преданости жене као жртве једна смишљена задња намера, дабогме не код сваке поједине жене, већ код целог рода која је понајвише несвесна, али оправдана владајућим полним моралом. Ова задња намера састоји се у овоме; љубав двоје, који се воле, треба да води браку, човек и жена треба у браку да припадају једно другом. Човек преузима са закључењем брака дужност издржавања жене. Ова прима љубав и издржавање у исто време; она би двоструко тиме добила и то би било дабогме неправедно. Није се хтело одбацити издржавање жене у браку из различитих разлога; сада се радије одбацивала љубав с речима; жена већ хоће да припада човеку, али више душом, више осећањем; полна преданост је за њу жртва, она је сматра као нечистом, као жртвовањем своје невиности, зато издржавање у браку представља накнаду за жртву, коју жена приноси у браку жртвовањем своје невиности и сталном преданошћу мужу. Жена, која је довољно часна, да открије неистину; лаж ове теорије, биће нападнута више од стране жена него ли од стране људи, нешто из стварног незнања жена, нешто због тога, што са обарањем ове теорије о жртви у исто време долази у опасност брачно издржавање жене. Против тога се бране жене, али и људи, јер са одбацивањем брачног издржавања морала би у исто време доћи и пуна слобода жене и њено неограничено право располагања својом сопственом личношћу. Мушка превласт на пољу полног живота била би на тај начин угрожева и стога се и људи држе чврсто теорије о жртвовању, и ако при том варају сами себе. Самообмана има управо и своја тајна уживања и човеку данашњем као и јучерањем ласка још увек, кад се његовој вољи приносе „жртве“. Охоли човек воли да претпоставља, да жена, и ако сама то воли, попусти жељи мужевљевој као животиња која се приноси на жртву; жена треба човеку увек да приноси жртве и по нужди то она и чини. Али за нежног, осећајног човека, који ипак зато остаје мушко, мора

2

Брачни проблем

59