Ženski pokret

Рад мушкараца. Жена је, при једнакој тежини тела, за 0.3—0.4 мање способна за Рад него мушкарац. А, пошто ми треба да гледамо у жени будућу мајку, то имамо тим строже да осуђујемо ово немилосрдно исхоришћавање њене животне енергије, ово искоришћавање, које представља, опет, једну еминентну опасност са расно-хигијенског гледишта, апстрахирајући сасвим од свих осталих разматрања, хуманитарне и економске природе. Дакако да се, под оваквим условима, шире разноврсне болести, од којих ћу овде да поменем само туберкулозу. Од просечно годишње 1200 радника боловало је у угљенокопу Загорје об Сави, за време од 1910. до 1920. године, од туберкулозе (свих форми) 140 женских и то баш 42 у добу од 16—20 год., 52 у добу од 21—30 год. и 10 у добу од 31—40 год. Од ових је боловало 60 од туберкулозе плућа. У томе истоме угљенокопу боловало је од туберкулозе, 1921. године, 17 женских. Што се у томе угљенокопу појавило, сразмерно, много више туберкулозе него, на пр., у љубљанској фабрици духама а ми сви врло добро знамо, да су баш у погледу туберкулозе фабрике духама са правом озлоглашене — то је тим упадније, што је познато, да се туберкулоза баш у угљенокопима сразмерно врло слабо појављује и што се у рудницима, у опште, примају на Рад само чврсти, отпорни елементи. Значи, свакако, да су хигијенске прилике у томе угљенокопу биле врло неповољне и Рад прекомеран ако није филтар био инсуфициентан, то јест, ако нису били примани на Рад већ болесни елементи. Да је барем тај тешки и нездрави Рад добро награђен! Али није ни то! У Питомачи добивају деца оо 14—15 год. 15 динара дневно. У Храстнику добивају „самци“ од 16—18 година (дакле опет деца!), који не раде у јами, 28.5 дин. дневно. У Кленовцу Лупињаку добивају деца од 13 год. 12.5 дин. дневно. У Тресибаби добивају деца, за чишћење угља, по 8 динара дневно. У социјалном погледу постоји једно просто невероватно занемгривање радника. Нико не води, у претежном броју случајева, рачуна о њиховом физичком, економском, културном, моралном и етнчком подизању. Нема скоро нигде никакве социјалне установе за децу, ни игралишта, ни обданишта, ма да закон изричито захтева „склоништа“ за децу; нема ни библиотеке, ни читаонице за раднике, скоро нигде, или, у колико их има, то су продукти страначке или конфесионалне пропаганде. Социјално занемаривање радника доводи до појава, које застрашују, како то показује, на пр., ставка из писма мојег информатора из Мостара, тамошњег

О раду жена и деце у нашим рудници^а