Ženski pokret

Сунце дигне, видик стече, Тер успламти и припече, Осут ће се с твога чела Многа капља зноја врела По твом лицу, синко драги; О Бог дао само благи, Да ти жића сунце било Домородно сунце мило!... Душице мајкина, душице златна, Још су ти уста без говора знатна. Ко поточић, кад ромони, Глас ти сад још само звони Неразумне истој мени; Ал из гласа кад се твога Поизбистри риечи слога И дух јави пробуђени, Говор ће ти по свој циени Бит разумљен, синко драги; О Бог дао само благи, Да говору твому свуде Језик мајкин одјев буде!...

Iz „Veronike Deseniške“.

Oton Župančić:

Sida: Brat veš, da sem prevzela nebogljenče iz materinih rok kot dragoceno zaupano mi deduščino. Deseničan: Vem Vem in, Sida - čast. Vsa tvoja prizadevnost- z eno besedo; hvala ti na vsem. Sida: Tako sem dete vtisnila si v dušo. do takih globočin in bolečin, da sem sprejela vase ga kot mati in morala na novo ga roditi. In-o- kako ti naj to dopovem? V neizprosno divljih krčih materinstva me vso je preorala grozna slast, v notrinji moji so nabreknili zgoščeni skrivni viri v bujne toke, neodoljiva me je gnala sla: pristavila sem dete na dekliške, na prsi nedotaknjene... inbog ve, brat: dete je pilo-pilo iz mene, brat... Deseničan. Sestra: Kaj sestra? Brezno do brezna pred menoj globiš, orjaške stolbe v nikdar sluten svet. V kakšnih podzemskih tajnih katedralah slavite službo svojega boga ve ženske tik, tik nas - mi pa topi ne vidimo, ne slišimo ničesar... Sida, oprosti mi.

Из књиге „Мој живот“.

Влахо Буковац:

"...Памтим и свијећу, тако звану „лукијерницу“, при којој би моја мајка радила. Она је имала само један стијењ. Мислим да јој свјетлост није била јача од обичног палидрвца, којим се запаљују цигарете. Мајка је при тој свјетлости на разбоју ткала. Мој отац је употребљавао „лукијернар", који је имао четири така пламичка, али је он обично ужижао само два, јер је уље било скупо. Мени је лукијернар био права забава, те сам јако волио да га окрећем на столу. Једном мој ћаће, да ме примора да мирујем, дохвати с полице отрцану цијев неког старог наргилета, што га је вјероватно са собом донио из Цариграда. Ои је ту гипку цијев тако вјешто витлао у зраку да се, мени чинило као да се нада мном врпољи жива змија, те сав представљен викнем: „Мама! Мама!“ Моја мати скочи и стаде да кори ћаћу: „Како те није срам, да јадно дијете тако страшиш! Ходи ти у твоје маме, ду-

шо моја, неће тебе змија и т. д.“ Па ме узе на скут, а ја се наслооих уз мотовило разбоја и стадох гледати како пасарин брзо трчи с једне на другу страну. Терет на скуту није анђеоској жени сметао да и даље ради!..

Тврда су срца очева, а кад пати мајка...

Тако је дошло време да одлучи конституанта о посести земље и рату. У колико ближе је долазило време избора, и толико немирнији су били сељаци. Мотрили су изборне листе и трудили се да их паметно разумеју и шта би доброг могли наћи на свакој. Само једну изборну цедуљу је било дозвољено бацити, због тога су се морали определити. Жене су долетеле Вирки да им она протумачи коју цедуљу да баце. „Разјасни ми, драга моја. Помози ми! Испрва ја сам се стидела, јер што се нас жена све ово тиче? Али, сада нас наши мужеви сами силе, а не кажу нам, зашто су заправо ове цедуље". „Вирка, која међу овим цедуљама значи крај рата? Молим те, кажи ми бар то!“ „Гле, мој муж ми је указао да бацим прву цедуљу. Рекао је да смо имућни и зато треба да бацим цедуљу број један. Али дошла сам теби да нико не зна за то. Мој син се још није вратио из рата. Кажи ми, која цедуља је бољшевичка? Бацићу је тако да нико не види“. „Пета је, тетка, баци пету. Истина да је против вас и вама сличним, а ти је баци, неће бити од штете. Она значи крај рата“. „И ако је против нас, ми ћемо се доцније споразумети, само да се врати мој син. Тврда су срца очева, а кад пати мајка, она се не би плашила ни оштрог ножа, а камо ли онакве цедуље. Нека раде штогод хоће, само да ми се врати син.“ (Из. новеле „Virinea" Lidije Sejfu'ine).

Из „Деведесет-треће.“

Виктор Иго:

...Мати познаде своју децу. Она страховито врисну. Овакав врисак неисказаног смртног ужаса може изићи само из материнских груди. Нема ничег ужаснијег и дирљивијег. Кад жена пусти тај врисак, изгледа као да се чује глас вучице; а кад га пусти ручица, човек мисли да чује бол овакве жене. Овај врисак Мишеле Флешар личио је на урлик звери. Хекуба је завијала као вучица за својом децом вели Хомер... Маркиз од Лантенака чуо је тај врисак... Ова мати била је оличено материнство. Све оно што у себи садржи човечност јесте надчовечанско. Она је стојала тамо на ивици провалије, пред овим пожаром, овим злочином као каква авет. Њен крик подсећао је на дивљег звера, њен покрет на богињу. Њено лице личило је на маску у пламену, одакле се чују клетве. Ништа није могло бити узвишеније од њених очију, влажних од суза; њен поглед изгледао је да баца муње на пожар.

- Ах! Боже мој! Децо моја! То су моја деца! У помоћ! Ватра, ватра! Та ви сте сви разбојници! Зар тамо никога нема? Али, моја ће деца изгорети! А шта је оно? Жоржета! Децо моја! Гро-з-Алене! Рене-Жане! Ама шта то значи? Ко је моју децу оставио тамо? Она спавају. Ја ћу полудети! То није могуће! У помоћ. Оно што се видело, било је ужасно. Пламен, преко сухог бршљана, који се запалио, дохвати горњи спрат... На трећем спрату деца су мирно спавала. Мати је кршила руке. - Ватра! Чујете ли, ватра! Зар сте глуви, кад нико не долази! Изгореће ми деца! Одите, ви што стојите тамо. Колико сам ишла из дана у дан, па зар да их тако нађем? Ватра! У помоћ! Анђели! Шта су вам учинила невина деца? Мене су пушкарали, њих хоће да спале! Ко је тај што то чини? У помоћ! Спасите ми децу! Зар ме не чујете? И пас би се сажалио над другим псом! Децо! Моја децо! Она спавају. Ах! Жоржета: Ја видим њене слатке ножице. Рене-Жан! Гро-з-Ален! Они се тако зову. Ви видите да сам ја њихова мати. Ишла сам и дању и ноћу... У помоћ! Ватра! Ови су људи чудовишта! Ужас! Најстарији нема ни пет година, мала ни две. Ја видим њихове мале голе ножице. Они спавају, пресвета Богородице... Моја деца коју сам одојила својим млеком... Смилујте се на мене. Ја тражим своју децу, ја хоћу своју децу!... Каква је то страшна кућа? Господе милостиви! Ох, не знам шта бих радила! Ја не дам да она умру! У помоћ, у помоћ! Ох, ако она умру овако, ја ћу убити Бога! . У исто време са језовитим преклињањем ове мајке чули су се гласови: - Стубе! - Нема стуба! - Воде! - Нема воде! - Извалите врата! - Није могућно. А мати удвоји своје очајничко позивање. - Ватра! У помоћ! Та пожурите једном! Или ме убите! Децо моја! Децо моја! Ах, грозна ватро! Спасите их отуд или и мене баците тамо! Између ових очајничких узвика чуло се тихо пуцкарање пожара. Деца најзад отворише очи... Они се исправише све троје. - Ах! викну мати. Они су се пробудили. Децо моја! Рене! Алена! Жоржета! Деца гледаху унаоколо. Они су тражили откуда тај глас. Мајка понови: Рене! Алене! Жоржета! Рене-Жан виде своју .мајку, он викну: - Мама! - Мама! викну Гро-з-Ален. - Мама! рече и Жоржета, и рашири своје мале ручице. А мати врисну, - Децо моја!... Мати разбарушена, подерана, крвава, спуштала се са џбуна до џбуна у јаругу. - Моју децу!... Милост! Потмула ломљава мешала се са

праскањем жеравице... Очекивала се само катастрофа. Чуло се како дечји гласови вичу. - Мама! Мама! Наступио је најтежи тренутак ужаса... Маркиз Лантенак се на стубама за спасавање спустио најпре са Гро-зАленом, па са Рене-Жаном, и најзад је спасао малу Жоржету. Мати је . стојала крај лествица, дршћући, као луда, опијена овим неочекиваним стварима, као бачена право из пакла па у рај. Прекомерна радост убија срце на свој начин. Она рашири руке, прво прими Гро-з-Алена, па Рене-Жана, најзад Жоржету; обасу их ватреним пољупцима, по том прште у смех и паде онесвешћена...

Народна песма Материно срце.

Храни мајка свог сина Стевана, Хранила га двадесет година; Кад је био од двадес’т година, Лепо га је оженила мајка; „Узми, храно, Милу материну." Кад у вечер дигли се сватови, Леже Стева у меку постељу, Па он зове Милу материну: „Ходи мени у меку постељу," Ал’ беседи Мила материна; „Не могу ти твоја љуба бити, „Докле твоју не погубиш мајку." Кад освану и сунце ограну, Ал’ је Стева коња оправио, Узе мајку за десницу руку Седи, мајко, у зелену траву, Да ти легнем на твоје криоце, Да ти кажем шта Мила беседи.“ Седе мајка на зелену траву, Леже Стева мајци на криоце, Трже ножа од свилна појаса, Па удара мајку у срдашце. Како ’но је лако ударио, На ножу јој срце извадио. Оде Стева кући плакајући... Кад је дош’о на велика врата, Клече коњиц на оба колена, Паде Стева с коња големога. Ал’ беседи срце материно „Леле мене, уби ми се сине.“ Када дође у пребеле дворе, Пушта коња по мрамор авлији, Игра коњиц по мрамор авлији Кано јање по зеленој трави. Оде Стева у пребеле дворе, Па он скида срце материно, Па га меће на часну трпезу: „Ево теби, Мило материна, Ево теби срце свекрвино. Кад ми нема моје миле мајке, Нека нема ни мене јунака!. Ево, Мило, теби моји двори, И за тобом остали ми пусти!“ Закукала Мила материна. „Леле мене и до Бога мога. Где остадох млада удовица!“ Али Стева и не гледа Миле, Скиде ножа с срце материна, Па удара себе у срдашце. Како ’но се лако ударио, Са црном се земљом саставио.

Зрак у тами, светлило у ноћи Као анђ’о што ме свуда прати - Моја мати.

Војислав Илић-Млађи

Гдје су руке твоје мајке Сад да скупе сузе сина, Гдје кољено да почине И да тешко бреме скине?

Петар Прерадовић.

Мајка је симбол наше среће.

Алекса Шантић.

Мати бити - то је патриотизам жене.

Александар Дима-Син.

Штампарија »МЛАДА СРБИЈА« Београд, Ускочка 6а. Телефон 14-40

»ЖЕНСКИ ПОКРЕТ«

Број 9 и 10

Страна 8