Ženski pokret

ФЕЉТОН М. С. Српкиња и Драга Дејановић о женама *)

*) Из Г ласника Историјског Друштва у Новом Саду по одобрењу писца.

Послератно доба убрзало је и код нас развитак женског покрета. Мада је и много пре рата било говора о ослобођењу жена, њиховим правима и о њиховом ступању у јавни живот, ипак су жене код нас тек после рата успеле да се њихов положај у друштву у многоме измени. Иако још не сасвим, оне постепено добијају све више и више признања, и може се рећи да се њихови успеси сваким даном све више повећавају. Продирање жена у јавни живот, њихово запослење ван куће постало је тако честа и природна појава, против које се више нико не буни. Међутим, било је времена , и то врло блиског, када су жене биле тако везане за кућу и породицу, сасвим одвојене од друштва и јавног рада, да је требало пуно храбрости и одлучности да би се прекршио такав начин живота. Оне ретке жене које су почињале борбу за ослобођење жена из потчињеног положаја, сматране су за „фантасте” и њима је био прилично отежан положај у друштву. Свакојака „оговарања" и сваковрсне незгоде на које су оне наилазиле, биле су велике препреке и велике сметње за успех, тако да су многе жене на првим корацима у јавном животу мораше посустати и повући се. У таквим патријархалним приликама, средином прошлога века јављају се две жене, обе из Војводине, које у културном животу тога доба много значе. То су песникиње Милица Стојадиновић-Српкиња (1830 —1878) и Драга Дејановић (1840 —1871). Те прве српске „списатељице" имале су много већих и ширих идеја од осталих жена тога времена. Оне су се, што је сасвим природно, интересовале положајем жена у друштву и женским питањем уопште. Покретање тих питања у оно доба била је велика смелост. Свет није био нимало расположен за такве преокрете у друштву и није схватио потребу да жена изиђе из уског кућевног круга, што се најбоље види по његовом држању према Милици Стојадиновић-Српкињи. Идеје Драге Дејановић, иако су биле у духу програма Омладинаца, који су између осталог тражили и изједначење жене и човека, ипак нису у ширим круговима могле бити примљене са симпатијама. Због свега тога. писање тих двеју песникиња, које су прве и скоро једине почињале врло тешку и неравну борбу за ослобођење жена, добија нарочити значај. Чланци Драге Дејановић, као што he се видети, по својој трезвености и одлучности, с обзиром на време када су писани. чине част женском покрету код нас и заузимају важно место у литератури о њему.

Милица Стојадиновић-Српкиња, „прва српска списатељица”, била је у своје време „једна од најзнатнијих личности српске књижевности”. Целу своју младост провела је, као свештеничка ћерка, у селу Врднику. Одатле, водила је живу преписку са својим многобројним пријатељима књижевницима, како српским тако и страним. Највећи део песама испевала је у Фрушкој Гори, а 1854 водила је и дневник који је, под насловом „У Фрушкој Гори", изишао у три свеске. Дневник Милице Стојадиновић-Српкиње, као и њена поменута многобројна писма. садрже важног и врло занимљивог материјала о њеним погледима на васпитање женске деце. Милица Стојадиновић, која је била велика родољупка (због чега се и потписивала „М. С. Српкиња”), која се заносила Душановим царством, дивила устаницима из 1804, и многе наде полагала у Србију, средином XIX века, није могла схватити да се српске девојчице могу васпитавати и друкчије, а не у националном духу. Њу је много болело, и она је то

често истицала, што се у угледању на Запад толико далеко отишло, да се чак и „лепи српски језик" почео занемаривати и кварити туђим, нарочито немачким речима. Она је невероватно мрзела што су се српске девојке васпитавале по разним „инштитутима", где нису имале прилике да чују ни једну реч о српској прошлости и историји. Због тога, са великим задовољством, пише једној својој пријатељици да је њена мала братаница Милица, чим је почела говорити, знала да каже да је Српкиња, и знала да разликује српске јунаке на сликама. М. С. Српкиња је увек исмевала младе девојке, које су се стиделе Српства. Једном приликом кад јој је било згодно да у неком малом друштву скрије своје име и да се представи само као познаница М. С. Српкиње, она је о младим девојкама казала: „Садашње изображење женско није ништа друго него уображење да су изображене, а овамо су отишле далеком странпутицом од пута који води правом изображењу. Родитељи троше на васпитаније женске деце, али су сами неспособни означити правац, који ће децу до правог изображења довести, већ по светском, и то само код нас Срба, начину, пуштају родитељи да им се кћери образују. Кад тако имају воспитану фигуру у кући, која се зна добро кривити. комплименте правити, шкодљиве романе из руку не изметати, красни српски језик кварити са туђим речима, онда родитељи мисле: Ал је наше дете изображено! Свет, кад такву једну фигуру види да иде сокаком као на нокту, каже: Ал је воспитана! Погле само како иде. та познаје јој се да је у Бечу на воспитанију била." А кад је једна „фрајла” из тога друштва запитала: „Даклем фрајнл дихтерин протестирају што се немачке речи у српски говор мешају? Али кад српски језик није тако фини да се на њему све аусриковати може? Нек она мени каже српски „шмахтенд" ако зна каз’ти!" она јој је јетко одговорила: „То може бити не бих знала казати, јер и ја прилично немачки знам, а и српски се у нашој кући лепо и чисто говори. али „шмахтенд" то не бих знала српски казати, јер ни Србину ни Српкињи не би лепо стајало да изгледају „шмахтенд”: а ја кад бих морала српски за кога казати да тако изгледа, ја бих казала: изгледа као преклана овца Исмевајући Српкиње због тако исквареног српског језика, испевала је чак и једну песму, под насловом „Разговор изображених Српкиња". Она се ужасавала кад јој је једна жена одговорила да дете треба прво да учи туђ језик, јер „српски може и на сокаку научити”.

Исто толико колико искварени српски језик мрзела је М. С. Српкиња и „европејску” моду по којој су се српске жене носиле. Једном приликом видела је у новосадској цркви модерно обучене жене са кожним рукавицама, због којих се нису могле слободно ни прекрстити, што код ње изазива истовремено и жаљење и љутњу. А када је њена слика требала да се литографише, она пише Ђ. Рајковићу: само, пре морам на оном портрету од Симића нешто у оделу изменити: не личи мени да сам онако европејски обучена, зато ћу да дадем српско одело намоловати”. Њу је тако исто болело што младе девојке троше време у игри и друштву, у кокетирању и заљубљивању, а не обраћају довољно пажње на своје „изображење”. Она је сматрала да су љубав и заљубљеност и сувише личне ствари, и због тога у њеним многобројним песмама нема ни једне љубавне. Кад је једна пријатељица замолила да напише и коју песму те врсте, јер су јој неки замерили да место срца има „камичак” у грудима, она јој је одговорила: „Али случајно кад бих ја место камичка носила у мојим грудима облик какве срод-

не ми душе, зар би ми тад као српској девојци приличило певати: чуј ме, свете, ја сам заљубљена! Замерају што Анђелија пада Душану око врата, и упућују певца на ону красну народну песму: „У Милице дуге трепавице”, у којој стид карактеризира српску девојку, а ја сам им без чувства што нећу са песмом пред целим светом да падам коме око врата! О, да паметне критике! Поздрави их да им се дивим да су напредовали у духу времена, али мене да зацело неће за собом повући, и зато теби одричем што ми пишеш да једну љубавну песму направим - —”, Насупрот тако лажно образованим Српкињама, М. С. Српкиња је истицала да се једино, право васпитање стиче не по разним заводима и по друштвима у кућама где се „Српство” занемаривало, па чак и презирало, већ да се оно може добити само истинским, правим и одушевљеним радом. Она је била за то да се женска деца, исто тако као и мушка, школују, васпитавају и упућују у живот, и да временом могу и жене бити што самосталније и што способније за живот. У том правцу писала је, између осталог, једној својој пријатељици: „Мене често занима та мисао да је крајње време да се озбиљна пажња обрати на изображење женске деце...” Чешће пута она је у писмима додиривала то питање: „За човека се може рећи да учи само докле је млад. али за женско мора се рећи да учи само докле је дете. Кад пређе границу детињства, онда је сусретне мати са преслицом, са варјачом, оклагијом, и шта вам ја знам с чиме још, да од ње кућаницу образује”. Даље. она истиче да су прилике у нашем народу такве да често пропадају и мушкарци који су талентованији, а жене тим пре: „Читам пре за неку немачку списатељку, како ју је једна књагиња за садруштвеницу к себи узела, и при најсјајнијим друштвима одликовала, а за нашу Катарину Ивановића приповедају како је једанпут једну велику српску госпођу портретирала, удари киша, ова ју ни својих кола не удостоји, но је по киши и по блату, пешке до свога стана ићи •морала! Сад шта велите мени при таквом искуству? Не морам ли се ја са својих десет прстију осигурати за будуће дане?” На другом месту пише у дневнику: „Наш свет има тако ниско поњатије о определењу женском да ме чисто страва хвата питајући се: куд ћу ја с мојом главом, с мојим духом и срцем? Јао мени, зар ли у туђину тај дар Бога да прогна Српкињу?” М. С. Српкињу је јако радовало кад види да се која жена истакне своји радом и својим умом. Кад је била у Бечу, читала је књигу једне немачке списатељице, за коју каже: „...Читајући њено сачиненије дивила сам се духу њеном и мислима из женске главе...", а још веће задовољство имала је кад је Мина, кћи Вука Караџића, портретирала: „Данас сам имала незаборавимо пријатан дан, погодите зашто? Наша пријатељица Мина ме је цртала, и мени је било чудновато око срца, гледајући на леп посао духовите девојке, која припада моме народу”. У занемарењу женског васпитања, М. С. Српкиња је видела и узроке за несрећан брачни живот. По њеном мишљењу, не може бити среће у браку онда када је жена недовољно образована и неспособна да разуме мужа. Њој је било врло пријатно када се упознала ca женом немачког песника Франкла и. пишући о њој, каже: „Ту госпођу да познате, па да видите како срећне дане доноси достојан избор сапутнице живота! А није као наши даровити и учени људи само где се злато блиста, тамо жеља триста, па се као слепи одвести дају. Та изображена женска глава заљубила се прво у песме Франклове, то ће рећи у дух његов, који је потпуно разумела, а он је опет ту сродницу душе, кад су се познали, достојно оценио. те сад срећне дане проводе”. М. С. Српкиња је истицала да же-

не, а преко њих и цео српски народ, могу наћи среће само у просвећивању, и зато је писала: „Није украс ни сребро ни злато, Ситан бисер и драго камење, Већ је украс ума просвештење, Китите се, моје сеје, с тиме!” Једнога дана, у љутини на „Српство” што јој замера за њено бављење књижевношћу, пише: „Па лепо, моје драго Српство! То је за мене, да знам како код вас стојим, доста, а за вас је да за себе знате ово: Прво опредељење човека јесте да је изображен; да човек без изображења није човек, јер он само једним васпитанијем човеком постаје, без кога он у паралели с марвинчетом стоји. Да је изображење темељ општој, јер и појединих људи, срећи ко том сме противуречити? Оно доводи у потпуно споразумљење душа, на чему се једино и брачна срећа .оснива. Мати мора бити изображена (читај: и добра жена), јер је њен уплив на децу први. а њен позив велики и свети: и док не узимамо изображених Српкиња, неће бити ни род српски изображен, већ увек, сматрајући га с те тачке, стајаће с једним столетијем натраг, од срећнијих европских народа”. Скупљајући за Вука Караџића народне песме, нашла је једну у којој се, између осталог, каже за „Јелицу девојку”: ,Што је лијепа то је врло мудра, млоге књиге кажу изучила". М. С. Српкиња не пропушта ни ту прилику да истакне значај просвете и науке, већ напомиње: „Ово је друга народна песма која ми до пера долази, где се каже за девојку да је многе књиге изучила, што јасно сведочи да је просвета и наука и код нашег народа била у дому све једно као и код других срећних народа онога времена”. И ако је добро познавала домаћу, а доста и страну, нарочито немачку књижевност, М. С. Српкињи је недостајало веће и потпуније школовање. Тај недостатак осећала је врло добро и она сама, и због њега јој је често било нелагодно. У велику је неприлику због тога довео један немачки песник са којим се упознала у Бечу: ~ али кад поче питати шта сам учила, и које је мој „Lieblings Studium“ био, нуто моје невоље сад! Шта ћу да одговорим. кад нисам ништа учила осим у детињству науку хришћанску од оца мога?” На једном месту у своме дневнику она пише: „ жалим што и ја у школу дата нисам, а можда бих и ја мојим родитељима образ осветлала”. Неколико година доцније у једном врло суморном писму, писаном Ђ. Рајковићу, у коме се тужи на неприлике и непријатности које су је задесиле, жали се због свога стања и каже „ већ овако јадна списатељка сваки дан крај огњишта, па запретава у пепео бог зна каквих мисли и осећаја Ово вам пишем на кујинском асталу”. М. С. Српкиња знала је врло добро да се за сваку жену, која би се почела бавити оним пословима којима се жене тада нису бавиле, говорило да је она пропала за кућу и породицу, и да није у стању да води и одржава ред у кући. Међутим, она је. истицала да се може и једно и друго радити, ако се има воље и одушевљења, и ако се има жеље да се што више научи и зна. За један и други посао заиста треба времена, али се све може постићи ако се време лепо распореди. У једном писму она пише: „Што се пак трудим и душевно што делати, или што прочитати и научити, то верујте ми. да само мојим очима сан грабим, недељне и свечане дане на то жртвујем нити ја идем на балове, нити знам за какве тако зване „унтерхалтунге”, нити мене виде шетње какве, до што ме види цвеће и дрвеће по ови брегови и долови. Ово ме је пролеће нешто ван мојих брегова извукло, а иначе слабо ја знам да ван тих брегова има још света. Мени је најмилији свет, и онда сам у својој сфери. кад сам са мојим књигама сама”. Она је у кући радила све послове као и обична девојка: „Мало прије да је дошао ко

Страна 4

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ“

Број 13—16