Ženski svet

братом, који ме слатким чуђењем у очима чисто пита: оа куда кеш по овој зими и мракур Сузу која ми кану љубећи га брзо нрикрих, пожурих иа улииу и брзо се попнем у кола. За мном се иопне и мати. Кренусмо се. Ноћ, унраво расвитак беше диван. На небу још сијаше месец и трептаху сјајне и миоге звезде. Снег од месечеве светлости, преливаше се у дугине боје. Тишину прекидаше само глас звонцади и Фркање коња, који чешће иута тресући главом и Фрчући показиваху колико им је хладно. Ја и мати једнако ћутасмо. Хтедохјс више пута упитати: како јој се допада ова леиа зимска слика али не имадох смелости, видох да се беше много забунила. у мисли. Мало но мало па се иоче расвитати. Овде, онде, виђаху се осветљени прозори кућа вредних сељана, који још у расвитак устајаху. Кочијаш сад озбиљно опомену коње да брже иду, до расвитка се могло ногу пред ногу. Испред очију нам пролетаху дрва снегом покривена. У нрви мах овај ми пут беше занимљив и пријатан, али што даље одмицасмо биваше ми све досаднији. Нама беше овладала меланхолија. И око нас беше све жалосно и суморно, те човек и нехотице обори главу и ноетаје сетан Трудила сам се да се забавим пријатним мислима. Небом почеше јурити сури ј облаци и снег поче крупним прамењем да i нада. Посматрајући како снег пада, разне се мисли играху ио мојој глави. Из тих снова ме често враћаше глас кочијашев, који ономињагае коње да брже иду; певушећи са лулом у зубима једну ио једну бачванску несму беше и заборавио на своје коње, те нас ови мал’ не изврнуше у један јарак. Часком ови заборавнше последње ударце, те идоше опет ногу нрсд ногу. Нове се мисли јавише у мојој глави. Тада ми паде на памет идилски сеоски жи- ! вот. Сећам се како сам живо пазила па ј причања онога проФесора, који нам је уз- ј

гред описивао сеоски живот. Како је то све леио и пријатно остало у мојој памети. Беше ми мило кад помислих, да ћу сад на селу чути први пут давно жељени глас звонцади јагањаца, кад их буде било па кад буду ишли на пашу; да ћу тада слушати у пољу, по брезима и гаумама глас сеоске Фруле, и слушати несме момака и девојака кад потерају стоку на пашу, и о заласку сунца њихан смеј и шалу кроз сеоске улице кад стоку враћају. Моје мисли учинише те ми се нут чињаше краћи. Хтедох да и даље продужим пријатан ток мисли, а кочијаш нам показа бичем крст на цркви, --- знак да смо већ ту. Беше скоро подне кад стигосмо пред гаколу. Једно сељаче отвори нам школске вратнице, а кола уђоше у школско двориште. Као на неки чаробни знак у маху кола окружише дечица, Koja из околних села остајаху у школи да ручавају. Радознало извириваху, ко ће из кола изаћи. Ја ирва скочим доле. Деца ме посматраху радознало. Чујем где шанћу једно другоме: „10 је нова учитељица. u За мном сиђе и мати. Деца јој сва скидоше своје каие и приђоше руци. Уиутисмо се школи. Уђосмо у један велики ходник и нађосмо се иред једним вратима. ЈХагано закуцам, и из собе ми се одговори слабим и тихим гласом „слободио“. Трудила сам се да по глаеу сазнам ко је: или какав бо лесник или каква стара душа. Збиља, у соби нас дочека једна старица мати учитељице у истој школи. Слабим гласом понуди нас да се одморимо. Отвори врата. и дозивну Фамулуса, човека средњих година, селшка, који стуни у собу држећи гаубару у руци. „ Ово је нова учитељица и њена мати; води госпођу и госнођицу да им покажеш стан.“ Захвалимо старици и пођосмо у нагае одељење. Фамулус нас уведе у једпу врло пространу собу са једним прозором. Брзо изађе, и нас две остадосмо саме.

126

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр, 8.