Ženski svet
“~
па и
_рупи..
Отишао сам кући у село, и тамо преноћио, али сам журно ишчекивао зору, па дан.. · Спремио сам ве, како то само каплар уме, па сам изашао у поље. Протао сам ливаде у накрет, и већ готов да се вратим кући, кад у „белом камену“ епазим Миљу, иде стазом ка мени. Ја је очеках. Сретосмо се.
— поље Бог Миљо! — велим ја. — Бог ти помовао! — каже Миља. И обоје се погледасмо стидљивим погледом. — Дај да те пољубим у руку! — прекиде
она ћутање. |
Ја пружих руку... Она приђе, узе ме за руку и пољуби.. "ЈЕ јој задржах руку у мојој · Она је не отимаше, само се зажари у лицу и обори поглед земљи. ,. Крв јој поче брже да оптиче!.. И мени ерце поче јаче да куца!.. Стајасмо тако неко време!.. Пустили емо отку цају ердаца, да она кажу своје!..
— Докле ти Миљог — прекидох | ћутање.
— А доклети2 – Запита ме она,..и погледа тако прекорно... Тај њен поглед имао је и бола и поноса! Он ме је корсо! Што ме питаш ; што ниси искрен 2 .. Сам знаш куд си пошао - мени!.
Чула сам да си на одсуству. . дошао.. вам да те видим!..
Дуго смо тако ћутали... Пустили смо очима да оне говоре, кад су млада бића толико непекусна, да својим рођеним језиком кажу оно што осећају...
Дуго је тако било...
· После су долазиле разне светковине, сабори, мобе, пгранке... Свугде емо били заједно увек играли коло... говорили обичне разговоре, еамо ву очи знале откуцај срдаца и то су оне верно причале, али ми то, или нисмо умели, или нисмо смели да кажемо...
пошла,
|
ЖЕНСКИ СВЕТ. | 45
Волели емо „једно друго, али никад нисмо једно другом пеказали оно, што нам на срцу лежи. Тако је то ваљда Усуд усудио тим невиним створењима да једно друго воли и љуби, и да то онда, кад је њихова била прва, оставе другима, да за њих прву реч воде, а онђ вечито
једно другом да остану тшуђи!..
Али шта су могла тако слаба бића као ми што емо! Или смо ми ваљда могли да изменимо безброј друштвених прилика и породичних традиција п обичаја!.
Не!.. Ми смо их по сили околности да сносимо!.
Моја. Миља остала је само моја у мојим лепим сановима... Ваљда само за то, што моја нана није дала да буде и, моја Миља '.. Волео сам нану... Она је мене дала на свет, . Њој имам да благодарим за све.. Зато је и њена воља за мене била закон.
морали
Миља је остала само моја — несуђеница. Или ми нисмо једно за друго ни рођени.
Кад сам свршио причу, сво је моје друштво дубоко ћутало Можда ме је жалило, што је ова моја прича овако трагично завршена... Ја еам
то разумео и дао сам им на знање.
— Не, рекох им ја... То је само тако било, Моја Миља из детињства остала је успомена.. Она је. сад „варошка, “ научила се модерном животу- и „владању,“ па чак кажу научила и швап ки п живи „комотно.. даборавила је онај тихи, онај лепи и идилички живот на селу. Њега се можда и не сећа, а можда за њим у самоћи и сузе лије!.. Ко би то вад све могао да зпа!.. Тек од онда кажу не пева!
_ Она сама зна, шта пати њена душа.
БАН.
Чуј ме, селе. Чудан сан сам
енио : У шумарку сам сам с тобом : био, На главу ти мирис венац свио, Из евог ока горку сузу крио. ИЕ ж Ж Па што Но питаш, сретап био 2
Ваљда за то,
Београд.
што: сам то тек : у
снио !
В. К. — Љубисав.