Ženski svet

45

Бр. 4.

ЖЕНСКИ СВЕТ.

58.

БОРОМАЈЧИН ЛИК,

П. К, Розегер.

Како је кратак човечји век, а како је дуга само једна ноћ болнику, кад сан неће на његове веђе! А тек како страшно беше, што ми се једном елучи!

Изнурен и отворених очију лежах на постељи и бројах часове и тиктакање часовника, та била времена. После кратке вечности, у којој се те-

лесни болови и стравични снови мотали душом · мојом, изби три часа. Иза тога наста друга вечност. Хвала Богу, те ће скорим сванути. На пољу утулише гасну светиљку, која је целу ноћ осветљавала таваницу од моје собе. Са улице се чула тутњава кола, чиз у кавезу поче се мешкољити у знак, да је будан, а зора бела још никако да се укаже на зиду. Биће да је густа

магла увила град. Већ премашило седам часова.

и осми настао. — Шта ће то да значи2г Још једнако помрчина као тесто! Наједанак ми сену страшна мисао у главу, скочих са ложа, укресах жигиду, она прогори јасним пламичком. Грану ми, нисам ослепио. Погледам на часовник, сказаљка је показивала на девет и у тај мах искуца толико. Џојурим прозору, е поља се чула необична вика, људи промичу тамо амо са светиљкама у руци, а небо још увек тавно. Отворим календар, не пише, да ће бити помрачење сунца. Кроз пукотину на вратих убацише по обичају јутрошње- новине, — у њима су биле политичке распре, мешовите вести, разне трговачке објаве и пуно забавних огласа Невиђеница све једнако траје. Узех се пипати по снази, протрееем се, не бих ли се отргао од овог мучног сна, али то не беше потребно, јер бејах будан, ето лепо видим еве предмете у соби спрам светлости светиљке. Видим на зиду ликове милих покојника, који тихи санак бораве у гробљу, видим и чујем тичицу моју, где цвркуће и лупкара по кавезу и гледа ме узвереним и брижним очицама. Чело ми није врело, било ми не бије брже, седамдесет и пет пута у минуту. Сказаљка стоји на девет и по. У соби ноћ, на пољу ноћ, Или нас је данас сунце омахнуло, или сам ја памећу померио.

Излетим из куће. Људи иду улицом као смушени, вичу, хучу, уздишу, тискају се. Неки се деру, да се опет ужегу светиљке по улицама. Луда жеља! Не горе оне ни на месечини, а чега ради ће у сред бела дана! Са куле црквене от-

куцну једанаест, на небу не беше ни облачка, звезде блистају, а нађе се и таких звездозналаца, који рекоше, да су то друге звезде или бар да ву зашле са својих путова. Неки опет узвикнуше : свет је искочио из свог колосека! Страшни крици очајања, а још страшније хуле на Бога полетеше ода свуд, изби побуна, из очију евију читам дивљу лакомост и радост, што настаје безвлашће.

Ја, похитах једном елавном лечнику живчаних болести, да га молим, да ме смести у завод за умоболне. Код њега затекнем мноштво света, који су то исто желели, а он се ухватио обема рукама вичући: људи, браћо, и сам сам полудио или је ово крај света.

„Ни по јада ако је то!“ рече један, ја се бојим, да се свет није помеетио, да ово није северна ноћ, која може трајати годину по дана а можда и вечито, па ће нас глад све полагано уморити. Не плашим се ја смрти, него онога, што нас чека, док смрт не дође.

Отидем до једнога звездознанца. 6 муком натрапам у мраку уз степенице на његову собу. Застанем га, где седи и крај жишке нешто ра-

"чуна. Претвара се, као глумац рачуна, маше гла-

вом, па опет даље без бриге рачуна. На један пут сину му лице. „Слаже се“, промрмољи. Вамолих га, да ми научно објасни овај чудесан појав у природи. „Као што се види из ових бројака“, рече учењак, „догађа се тоу правилним размацима од 19678:4099 сунчаних година. Но ваља ми наспоменути, да је децималан разломак, да се популарно изразим, бесконачан, те се при рачуну обртања наше планете за њезина јурења по елиптичном путу не може одредити тачније од једне петине секунда. Видим ја, да јеи ту помрчина. Кад се обрех опет на улици, тишма бете још већа. Људи, као што видех спрам мало пре запаљених светиљака, побледели и оседели. Неки се раскалашно владају као да су махнити. Појавила се и нова грана индустрије, некаки човек улнички вичући препоручује свој нов проналазак патент-лампионе, који се даду заденути за шешир. Неки се успеше на кровове и торњеве па отуд изгледају оевитак зоре. Благ поветарац доноси из град-

| ског врта мирис са цвета дгуње и јабуке— у

једном жбуну славуј прижељкиваше. Гроза те хвата од његове песме на оваком дану.