Ženski svet

Бе 9.

рече: да ни једно од њих двоје несме његовог прага прекорачити.

Ова млада женица пропутовала је после венчања целу Италију са својим мужем, који је за цело време путовања све и сва чинио. да своју драгу женицу развесели и да јој створи све више радости у будућем животу. Своју кућу, у коју је довео, тако је украсио, да је изгледала као какав рај, но она није ни у овој милој радости уживала, нити је што могло развеселити. Бадава, св смешило на њу дивно цвеће у башти, бадава јој цвркутаху и певаху тичице, она је само остала, сетна, невесела, — бледо лице, невесео поглед говораше, да јој сва ова лепота и удобност не вреди ништа, кад нема близу себе свог родитеља, свог милог оца кога неизмерно воли и за ким јој срце тако тежи.

У овој вечерњој тишини тако ее задубила у мислима, да је заборавила на све око себе, те није ни приметила да је једна жеравица искочила из пећи и пала јој на хаљину те запалила чипку, која је служила као украс хаљине. Ова искра запали јој вунену хаљину и она сирота муњевитом брзином букне у пламен. Вриенувши скочи са онога места и како је знала да нема никога у близини да јој помогне, још се већма

уплаши, изгуби кураж и снагу и ма да јој је.

муж оног часа стигао и све учинио да ју спасе ипак је сирота женица подлегла ранама, јер су тешке биле. После неколико мучних часова, испустила је своју млађану душу у највећим мукама.

Неутешени муж готово памет да изгуби од тешке туге и жалости и сву је ову несрећу преписивао као казну што је своју жену наговарао пре венчања, да се не покори оцу, да му остане верна, пак да ју добије за жену. —

Поред ове велике туге, није заборавио, да му је дужност да извести оца своје незаборављене женице, о овоме страшном случају. Седе и наџиса оцу писмо пуно топлих осећаја и туге

Обровац.

ЖЕНСКИ ОВЕТ.

за покојницом, па је онда сео поред своје миле покојнице и мислио о брзо одлетелој ерећи, коју

су пратиле тугованке. Међувремено, често му. је долазао и лик

онога седога човека о коме је слутио, да је већ добио вест, да је своју јединицу, коју је некад тако жарко љубио, за навек изгубио.

Ова помисао још му је више срце раздирала, те је жалио и оца, који није био сретан, да је могао своју јединицу ма и на последњем часу видети. Млади је лекар држао да онај стари, горди господин неће прегорети своју охолост, те да дође да види своју јединицу, јер га је познавао, као затуцаног аристократу.

Но ипак га је неки предосећај гонио, те је често вадио сат из џепа и бројао часове, мислећи, ако и дође горди отац, да последњи пут види ма и мртво тело своје јединице, сад или за који

минут мора приспети. Млади лекар уздрхталим срцем погледаше

често час на друм, час на бледо лице миле по-

којнице, као да јој је хтео читати са лица, да би тамо горе сретнија била, кад би јој отац ма и сад опростио и дошао.

Наједавпут се зачује клопот кола, који је

| све јаснији бивао. У једном стадоше пред кућом

богаташка кола и за кратко време отворе се лагано врата, а пред мужа стаде седи отац говорећи: „Дошао вам по моју кћер!“ Рекавши то, стари господин нагне се над покојницом и стаде горко плакати. Кад је срцу одлахнуо рече : „Удала се против моје воље и ја сам се заклео, да јој никада нећу опростити ни допустити, да прекорачи праг моје куће, али сад, кад је мртва, дошао сам да је однесем кући. После смрти нека бар буде моја !“

Седи је отац однео своју јединицу кући и

| сахранио у породичну гробницу. Смрт је збри:

сала сву срџбу и старац је дневно излазио на гроб својој јединици, да очита по једну молитву за покој душе њене.

Прерадила А. Ђурошевићка.

ЈЕДНА УСПОМЕВА.

То је било кад је сунце, Већим жаром, зраком вјало; То је било кад је цвеће, Миомиром миривало...

То је било кад је поток,

Кроз шумицу жуборио;

Кад је славуј ружи рујној,

Од милоште песме вио... Панчево, 1908.

То је било кад је ветрић, Реком теро ситне вале; Кад се песма рибарчета, Разлегаше дуж обале. ..

То је било кад ми срце,

Беше много веселије;

Кад за Тебе, циљ мог жића,

Тајна више била није... Зорислава.