Ženski svet

136.

ЖЕНСКИ СВЕТ

0 Понон _.

Санани ветрић спустио главу

На меку траву,

Куо. дева красна,

Главицу своју

На бујне груди младића страсна.

Сморена душа

Природе вечне,

На крилу суром уморне земље,

Већ тихо дрема. ..

Ах душа моја покоја нема !

Канџама љутим

Једнако рије,

— Заман срдашце јауке вије —

Пропаст ми тешку

Лагано спрема...

Ах душа моја покоја нема!

К'о путник бедни,

По стени жаркој неизвесности, Вршац јула 5. а

Посвећено гђици Достани Јакићевој.

Очајно лутам —,

Вуцарам кости;

Зној ми самртни лије са чела, Ал нигде нема

Хлађана врела,

Да жеђ ми страшну ерца утоли. Ломно се тело

Већ смрћу бори,

Али ми нада

Неда умрети,

Она још само душу ми крепи. Ветрић се буди...

И дахом евежим

Тихо разбуца санак убави Природе старе;

Звезде се гасе..., Небо се плави, Дан се већ спрема,

Да сумњом новом срце ми трује. Ах душа моја још мира нема!

фр

о Е ЛИСТАК <

У00 5 50 оре сли > =лој 6

ЗАКЛЕТВА.

У својој укусно намештеној собици седела је млада женица, нешто беше замишљена, гледајући у ватру, која је у пећи пуцкала. Мужић јој је мало час отишао код једног тешког 60лесника у оближње сеоце, које, истина, није било далеко, али због облачног и гадног времена, није га могла очекивати, да ће се вратити пре једног часа.

Самоћа већином никоме не годи, а најмање ономе, ко је већ по себи тужан невесео, шта више још га невеселијим, сетнијим чини. Но ово некако чудновато изгледа, да је ова млада женица, која се тек од кратког времена удала за младог лекара, увек тако тужна, без воље.

Добри мужић, знајући узрок што је жена нерасположена, свакојако се усиљавао да је развесели, она му је заиста захвална била на његовој доброти и његовој предусретљивости, али је поред свега тога и опет тужна и невесела била. И сад јој у овој самоћи сузе ударише, а тежак уздах јој се оте из груди.

— Свега имам и опет нисам сретна, јер немам очиног благослова ! говораше тихо, плачним главом.

Затим јој дође у памет онај дан, кад се са оцем завадила због удаје. Богати, горди велепоседник, држао је за

| ниско, да своју љубљену ћерку уда за обичног

сеоског лекара, он ју је хтео удати за неког младића из племићске породице, поред кога би и она могла играти велику улогу и у вишим крутовима бити виђена. Али младо девојче, које се код постеље болесника, упознала са младим лекаром, толико му је одана била, да је одбила свог богатог провиоца, противила се очиној вољи, одрекла се сваког сјаја и решила се, да живот свој проводи у простом сеоцету, поред онога, кога је сама себи за сапутника изабрала.

Онај дан и час беше јој у животу најжалоснији, кад јој је отац пре венчања издао припадајући мираз, и лепу и богату опрему.... свега, свега јој је дао, само јој свој благослов не даде.

Од тога дана била су јој за свагда затворена врата у очиној кући, јер се против његове воље удала.

Горди отац није хтео признати кћеринога мужа за зета и дрхћућим, али плачним гласом