Ženski svet

Бр, 11.

2,0: 4 о 9

“> ЛИСТА К.

ЖЕНСКИ СВЕТ.

253.

о 49

ан о ~ 60 окр Ооо о 0

ДЕТИЊ Б01.

Познали су се преко пилота, који раздваја суседна врта. И то од прилике пре че. тврт сахата Мало девојче је дуго посматрало дечака, који је седео на клупи и читао, и кад је видела да баш никако пе подиже очи, баци лопту преко плота. Дечко се трже и погледа на лопту па за тим и на девојчицу.

— Баци ми лопту овамо, викну му мала доста нестрпељиво. Он то не уради, већ полагаво устаде, донесе јој лопту и хтеде натраг својој клупи, а она наслоњена на плот рече: Остани ту! То је почетак њиховог познанства.

Каква противност међу ово двоје деце. Она _румена плава, са голим округлим ножицама, права елика здравља и радосна живота; он блед, мршав, са црним колутима испод великих очију, узаних преију и оборене главе. Човеку се растужи кад види ово бледо и суморно лице поред овог здравог и снажног детета.

Она му беше готово све испричала: да је тек јуче са родитељима овамо стигла, да је и прошлог лета овде била, да врло воли Вертерско језеро, да се данав већ купала у језеру. Казала му је да се зове Едита, и да зна да игра тенис. Питала га је како се он зове, да ли ион зна да плива и игра тенив,

Бледи дечко, који се беше наслонио на плот, одговори јој, да се зове Рајмунд. У хладној води не сме да се купа, а не зна ни да плива нида игра тенис.

Штета — помисли мала Едита. Могли би заједно да пливамо и играмо. А зашто не смеш да се купаш у хладној води2

Јер сам био болестан, Ах! Одмах га

оба

зачуђено погледа. — Видиш, ја нисам била нивад болесна. — Шта радиш најрадије2 — Чи там — беше његов одговор.

Поново се она зачуди. За њен појам беше нешто лешше на свету од читања. Она није баш радо читала. — Имаш ли друговаг упита га поново.

Он дрмну главом. — Ја сам често боле- |

стан. Не идем ни у школу, учим код куће Волео бих да имам једног друга. — Па ево ја, узми мене за друга — предложи му весело. А можда ти хоћеш мушкарца 2

Он је погледа и насмеши се мало Она му се допала. Али, није могао никако да представи себи другарство између њих двоје. Другу се све поверава — тако је слушао Да ли би он кад тод што поверио овом живахном, брбљавом девојчету 2 То му је изгледало невероватно. — Она је врло лепа — помисли и стаде је испитујући посматрати. — Дакле, шта је Хоћемо ли бити друговиг — упита га она нестрпељиво.

Па можемо покушати одговори јој оне неким устезањем.

Овај његов уздржљив одговори наљути је.

Баш си неучтив, Рајмунде. Други дечаци су много нријатнији од тебе.

Он је ћутао. Јест, други. Другима јелакше но њему. Други не носе у себи скривену тајну тугу, као што он мора да ради....И онда је лако спријатељити се с киме и све му поверити. А, он би имао само да прећути много и много Она се мало више наже преко плота и добро му погледа у лице. дашто си тако озбиљан 2 Ти ми изгледаш, као да баш не умеш да се смејеш. — Он покуша да се осмехне. Ево, видиш, де умем. У својој унутарности он је признао, да је девојчица имала право. И сам не може да се сети, кад се последњи пут емејао. На сваки начин било је то већ давно. |

"Оштар поглед девојчета дао му је мало храбрости. Она мора да има добро срце и да је поштена Можда би могуће било да постану приЈатељи — другови. И не гледајући је, са загушљивим главом упита: — Реци ми, Едита, кога више волиш: твоју маму или твога тату 2

Сасвим изненађена, упита га смешећи се: — Одкуд ви дошао на те мисли

— Тако. Хоћу да знам. — Она стаде мало да размисли. Изгледа ми да маму волим више Али, не. Мислим тату више. Чекај, не, не! И то није истина. Ја их обоје врло волим

Врло волиш 2

Вачуђено га погледа и рече: — Дабоме, да их волим.

Он још више побледи, намршти проговори : Ти ме нс разумеш.

Едита сва љутита: — Како да те не разумемг Шта има ту да се разумег Зар и ти

чело и тихо