Ženski svet

Бр. 7.

борбу 7 Сваки камен је крвљу утврђен, али ву реке суза то камење излокале, а уздисаји одропили и у рушевине претворили те споменике епле, гровоте п славе.

По Бовпору, готово поврх воде, лето неке ласте. Народ вели, да ву то душе оних, које су у њему утопили, и да их још нико није видео да се одмарају, а заласку сунца јатомице дете Црноме Мору. —

Црно Море, бајни Боспор, сјајни хареми, где ву срца у злату и гвожђу окована, где младост, лепота, нада и слобода не виде бела дана: то је историја, жива слика Цариграда п његова духовног гробља.

Између читања и разговора, опшеа и виђења

при

једне исте ствари од прилике је та разлика, као између живе особе и њезине фотографије. И пајбољој слици и фотографији не достаје живот.

Сваки човек гледа евојим очима и осећајима и само преимућним духовима дано је, да утисоке, као сунчане зраке саберу у фокуе своје штулзивне индивидуалпости. Сугестивном енагом неопмпресијопизма; неопдеализма и неомивтицизма показао нам је Чеда Мијатовић Царп"град у хромопластичком облику, обасјан пуном оветлошћу. Па зар нпје смешно, кад се ја после такве слике даћам посла: да вам при тавној светлости жишка пошљем коју момент-фотографију моје импресије о Цариграду 2

Са ћуприје султаније Валиде диван је поглед па варош -и околпну, која се бреговито диже и у недоглед пружа дуж Златнога Рога и Боспора. Та ћуприја спаја Перу и Галату са Отамболом, то је слика, којој, ваљда, нема равне са њена тшаренила, живи кпнематограф, што еве језике говори; ту се људи са петока и запад: журно сретају, а тако п низови свакојаких кола и носачи са теретима. Други опет носе на глави у великим тепсијама разне животне намирнице. воћа п слаткиша.

_ Дуж ћуприје, с обе стране, стоје пли чуче просјаци, људи, жене, деца пеш, од јутра до мрака, а међу њима слепи, одрпами дервиши и мађијоничари и ваздан продавалаца разних ситница, највише фабричких продуката, и све то Гура, тура, виче, псује, моли: право врзихо коло, у коме се Азија п Европа крећу, а свако себи вуче. Уз то рика паре од вилних лађа, као од дивљих зверова, "чије се станице ређају дуж целе Ћуприје, паралелно са дућанима, и кафа-

ЖЕНСКИ СВЕТ

нама, који стоје на пилотама, саграђене од дајака, Мала Венеција, у коју са Ћуприје више басамака воде. — Карактеристично је, да еве лађе имају за полазну тачку од ћуприје „султаније Валиде“.

Таква је врева и у вароши, па и у оној, што по Боспору плови. Ту изгледају велики пароброди, међу једрењачама, кајицима и баркама као оне палате, опкољене дашчарама у којима живи еиротиња, сиротиња и прљавштина какве у пас, Богу хвала, нема. Један Енглез ре-

као је за Цариград, да личи лепоти-девојци, али

која из уста удара, и за то га треба само са Боспора гледати.

У Цариграду има само две ћуприје, главна је ова султаније Валиде, за коју нам веле, да је на њој јачи сасбраћај него ли на главној Ћуприји, у „Лондону. Друга мања ћуприја, на Златном је Рогу. Осим ових ћуприја локалан саобраћај држе лађе, које непрестано плове европеком и азијатском обалом, а има их и таквих, које плове цикцаком, те се панорама. непрестано мења; на азијатској се страни врло мало опажа европеки утицај, ма да ву тако у непосредној близини. Локалне лађе су увек препуне света и странаца, нарочито у вече, кад се из вароши враћају они, који станују, тако рећи, у предграђима Цариграда што се нижу, без прекида, као продужење главне вароши. Европека је обала много живописвија од азијатске; на њој је ремек-дело класичне скулптуре, Аја-Софија, са своја четири минарета и царске палате, Черегам Серај п Долма-Багче, поезија, у камену сложена, хексаметар п пентаметар од белог мермера п злата.

Нг сваком пароброду има одељења за Туркиње, у која и стране женске имају приступа. Ту сам видела, како отмене Туркиње носе испод фереџа солегантне енглеске тоалете, а међу собом говоре француски и претресају светске догађаје. Пређе су биле носиле беле фереџе и јашмаке, а сада су понајвише од црне или загасите свиле пи новијег кроја. На фереџи имају кратак, обичне тапак, цри вео (јашмак), који једва браду покрива и које оне често дижу, кад хоће што боље да виде и да се виде. ШТалваре, типично одело буле, још само цариградске циганке носе; грађанке обичпе сукње, а фереџа покрива само чело,

Турске даме најрадије излазе у шетњу на „слатке воде“, у елегантним екипажима, где се

петком до две хиљаде каруца слегну. како долази

ћ