Ženski svet, Oct 01, 1913, page 13

Бр. 10.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Стр. 229.

"— Па стара је, за бога, већ седамдесет година. ја сам од ње млађи пет година, па се већ осећам уморан и изнемогао и не могу својој дужности да одговарам како бих желег, а да како ће она, кад јој дрхћу и руке и ноге.

Ти си нешто друго! Не можеш се ти с њоме ни сравњивати, па онако срдито повикне:

— Та матора луда! ја сам јој забранила, да ради тако тешке послове; с њеним дрхћућим рукама није кадра већ ништа више да ради, Нашто јој је куварица и собарица2 Али она је тврдоглава, њој се не може доказати.

— Али, Славна, пиле моје, Јула је као што знаш сувише горда, да живи од милости, па то ти је, — рече благо професор.

— Не, Павле, она је и детињаста и тврдоглава. Но ја то нећу и не могу више трпити. Доста је она у свом веку и радила, не мора више. Ја ћу је сутра предати у сиротиште за старице. Тамо ће ју у свако доба примити, имаће своју малу собицу, па ће ту мирно и спокојно проводити своје старе дане. Баш сам се пре неки дан уверила, како је тамо све лепо удешено за старице. Домаћин уздахну у себи — Али колико год сам јој пута предложила то, сваки пут меје уверавала, да она може и хоће још да ради... Уобразила је себи, да јој ми тиме рђаво желимо, кад јој нудимо тај завод за старице. И мисли, да хоћемо на тај начин да је се отресемо.

Павле је поново прикрио свој дубоки уздах и рече:

— Она ће се врло ожалостити, кад чује шта намераваш с њом чинити. Она се на нас навикла...

— Али молим те, неће то њој битн ништа ново, јер ја сам с њоме о томе већ много пута говорила. Истина, увек је плакала и ја сам се увек сажалила на њене сузе, ал' сад је доста, не могу више поднети, да ми се толика штета чини. Павле је ћутао наслонивши главу на руке и забринуто је погледа. И Славна се борила у себи, тешко јој беше

да се савлада. Замишљена тако, ћутала је неко време. На једном скочи и трже се из мисли.

— Разуме се, ја Ћу је често посећивати тамо, а она може к нама долазити кад год хоће, па не мора отуда ни пешице долазити, ја ћу јој свагда платити кола. Вечерас ћу јој то казати, а сутра одвести, заврши она енергичнНо. Обоје су ћутећки вечерали. Обоје их је обузимао неки страх и терет им је притискавао груди као камен. Да је Славна мало боље пазила на мужа и ако га је по свом обичају нудила приметила би, да јеон много јео, него она сама. Кад сесто распремио, Славна је немирно горе доле по соби корачала неколико пута а изгледала је раздраженија, него што се на њој приметити дало, јер су јој усне дрхтале а неколико пута је тешко и дубоко уздахнула. Благе мужевљеве очи су је пратиле а-руке му немирно и несвесно играле са ројтама од застирача. Па и вечерње новине остале су на столу недодирнуте. Приметило се и на њему, да га мучи неки унутарњи немир. Једва једном изађе из собе Славна и нагло уђе у скромну собицу старе служавке, Јуле. Славна је испитујућим погледом тражила по мраку јулу, и једва је месечевим одсјајем опазила где седи на кревету. Јула се не диже с места кад је ушла госпођа, не, што није хтела, но што се није могла да држи на ногама — сва је дрхтала; слутила је, да ће зло бити.

— Јуло! Дошла сам да се с тобом озбиљно. разговорим, почела је Славна без околишења, али је осетила и сама како јој глас дрхти.

— Добро, милостива госпођо — рече старица. За тим подиже своју спуштену лепо зачешљану главу, коју је красила лепа црна капа. Госпођа Слав- · на извуче мало боље лампу, која је још тињала, и примети да старица плаче.

— Ти си, Јуло, данас опет направила велику штету. Ја сам се због тога јако наљутила. Ти си ми све моје