Život Dra Jovana Subotića 2

оки јунак“ има битп слика поезије, слика идеје. пдеад узвпшенства женског. Зато је п држана провпдном. сјајпом маглом увпјена. Где топовп грме, ту музе ћуте. Тако се впди п код мене. У оној вревп сваковрсних чуства п утицаја. страшних, ужаснпх, опасних, у срце дпрајућпх, узвпшујућпх, сјајнпх п суровпх 95 ) ит. д. нп једна песма да ми је преко усне прелетела! Дуже је времена требало, док ми се душа тако повратпла. да се опет стварајућа роса на њој појавила, док ми се жпвцн тако опоравплп, да пх је п њежнп глас музе могао задрмати. Но прави узрок држим да је друго нешто. Истпна је и нико неће порећи, да је у оваково време сам живот једна поезпја, а кад човек жпвп поезију, не пада му пп на ум, да поезију ппше. Тек кад тај жпвот престане, онда се сећањем и опоменом. роди у њему поезпја осећања п Фантазпје. Ово се потврћује п другпм непосредппм појавом у мом животу. Годпне, које сам у Бечу од 1850 —1853. провео, биле су за мене опет поезпја жпвота од друге врстп. То су бпле године срцу мом најмплпје п најслаће. Па и у току тога времена није се ни једна песма родпла; Тек кад је неко време протекло, избпли су осећајп овпх даиа у песме, тако назване „Бечке елегије“, и многе друге, које су годпне 1856. 1857. п 1858. из мога срца и пера исплпвале. Кад је чега срце пуно, онда су уста поиајвпше иема, а рука и перо писца нису нпшта друго него сурогатп 96 ) уста. Напротпв пак поступпо сам од г. 1848 —1850. иеизмерио у позиавању људи п њпховога живота. Од најниже СФере спромашне и просте обитељп пак до

95 ) у ркп. иејаено 5 могло би се читати и „строгих“. 80 ) лат. замена.

144

Покрет