Život Dra Jovana Subotića 2, page 166

ЈозеФ Јиречек ина ту заслугу за мене, што је он посредовао, те ми је министар гроФ Тун поверио, да напишем српске читанке за нпжу и вишу гимназију, који ми је посао онда гдавне изворе издржавања чинио. Јиречек је п другпм књпжевним пословима свој глас у даљим круговима иознатим п признатим учинио. Из онога времена сећам се још једне наше особе. У оно време бавио се у Бечумлад један Србпн, који се учио на академијп молерској, о ком се говорнло, да га учптељи на тој академији хваде. То је био млад човек из Мохола у Бачкој, који је код познатог нашег дрквеног модера Нпке учио, пак онда у последње време у Беч на академију дошао, да се усаврши. Пошто сам увек младпм људима у помоћи бно, поручим и овом, да ми дође да се познамо, па шат узмогнемо један другом у чему бптп на руцп плн у помоћи. Он је стајао негде даље на Видну, н ппсу ми могли управо казати, у којој улпди и у ком дому станује, да ја њега потражим, него преко друге, треће ли руке даде ми се, да му моју жељу приопштпм. Један дан седим ја с мојом супругом нри столу, кад ал’ ето ти неко звони на вратих. Пусте га. У собу уђемлад један протегљаот човек с пуном брадом. Како уђе у предњу собу, не хтеде се јавитп, ко је, ни шта ће, него унраво као на јурпш уће у собу, где смо ми били при ручку. Како уђе, каже се ко је, па онда се стане на све стране окретати п разгледатп, што му се оку иокаже. Ја га замолнм да седне е нам да обедује, што се баш на столу на.ђе. Он одговорн, гледећп по собп: „Нећу ручати, ја сам већ јео“. Понудим га да седие. нак да ее мало норазговорпмо.

158

Покрет