Život Dra Jovana Subotića 2

Међу оетажим светом у дворани Текелијина Заведеља, седела је једна смерно обуиена стара госпођа лз провинцпје, са строгим цртама на лицу, и ронпла је тпхо сузе, алп сузе срдачне радости, јер јој се на лпцу та сијала. То је била моја слатка мајка. Она бејаше пре неколико недеља у Будпм дошла ради своје костобоље, да употреби будимске тоиле купке, па сам је одвео у седницу, под видом, да впди ту Матицу Српску, о којој [je] већ толпко пута слушала и од брата Васе, п од мене, п о којој ће и одсад спгурно више лута чути, да свет о њој говори. Стара rocnoi>a запита : „Хоћеш ли тп тамо бити?“ „Хоћу да богме, та и ја сам члан Матпце.“ „Е, па ћу онда и ја отићи. Но ти буди увек на оку, јер ја нпсам на велика друштва научена.“ Седела је и слушала мирно. Кад се поведе разговор о делу, ком је награда досуђена, узбуди се и она, као и други свет. А кад се писмо, у ком је списатељево име било под печатом назначено, стане отпечаћавати, и у њеним очима одсевала је жеља чути, који је тај срећни човек. А кад чује име свога сина, није могла чисто својим ушима да верује и запита комшпницу, која је с њом у Будим била дошла, и ту у седници крај ње седела: „Ко је то ? ко је?“ Ова јој, сама радости пуна, одговорп: „Та господин-Јова!“ Међутим заоре усклици одушевљеног поздрава са стране публике, а сироту мајку облију сузе ваљда дотле не осећане радостп. Кад добијем награду, одиесем чашу к њој, загрлим је и предам јој чистп овај и сјајан венац моје музе у материнско крило, сам највећу радост осећајући, што сам иајмилијој мајци ту лепу радост набавио. Можете ми веровати, да ми је ова радост моје миле мајке најмилије било, што ми је „Краљ Дечански“ набавио.

19

Пешта