Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa I

ја

»У Аге лепа постеља:

Сошице стручје босиљка, Биљца су цвеће стратарово. Пуста душа девојачка,

Када легне да тужно мирише, Кад устане, она да издише.“...

Е тако су Турске гоље и скитнице дочепавши се власти тиранствовали и угњетавали Србски народ и бесчастили Сроске жене и ћери. У народу био је угушен дух чести и дух поштења, био је успаван и умртвљен; — и то гнусно насиље гледао је Србин са својим обореним земљи очима, и са прекрштеним на прсима рукама, само је хукао и тајно из срца уздисао. Није ни помишљао да се те Турске заразе и сараџе може икада избавити. Грпио је сав народ, и ту кугу сносио, мислећи да је такову Бог на њега напустио. —

Но Тополски Јунак Горостасни Кара- Борђе, ког Вишевци Јунакињом Марицом породише и ког Топола одгаји; будном свешћу другчије је мислио, да та тиранија и насиље није од Бога на народ Србски пуштена, да народ сатире, бесчасти и опустошава. Па са болом у срцу свом смишљао је како да народу помогне, и да га из тог мрсвог сна пробуди, да стресе кугу са Народа, и робства ланце поломи. И тако чује да ће Сали-Ага Руднички Бик, који је осим свију зала завео за се и право прве ноћи Србкиње да спава с њиме, па онда да се уда; доћи у Манастир Вољавчу у Теверич, па смисли бар за тад тог Тиранског насилника да с душе народа Србског скине, па и устанак покрене. |

И тако на сам дан светог Аранђела летњег 1803 год. позове Кара-Ђорђе Калуђера Максима из Драче, Кнеза Матију Јовичића из Тополе, и Гају Пантелића из Вољавче, и рече им: „Ајдмо у Вољавчу; данас ће тамо бити света, а доћи ће Сали-Ага из Рудника, па да видимо, шта ће да ради>“ — ИМ тако сва четири оду у Манастир Вољавчу, гди се попну на Манастирски таван, одакле је се могло видети све шта Турци раде, гди су им Калуђери кришом донели што треба за јело и пиће. Ту на та-