Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa I

па на

Јер је крвца из земље проврела, Земан дош'"о, ваља војевати, За крст часни крвцу прољевати, Сваки своје да покаје старе. Небом свеци сташе војевати И прилике различне метати Виш' Србије по небу ведроме; "Ваку прву прилику вргоше: Од Тривуна до светога Ђурђа Сваку ноћцу мјесец се ваташе, Да се Србљи на оружје дижу, Ал се Србљи дигнут“ не смједоше. Другу свеци вргоше прилику: Од Ђурђева до Дмитрова дана Све барјаци крвави идоше Виш' Србије по небу ведроме, Да се Србљи на оружје дижу, Ал'се Србљи дигнут'не смједоше. Трећу свеци вргоше прилику: Гром загрми на светога Саву У сред зиме, кад му време није, Сину муња на часне вериге, Потресе се земља од истока, Да се Србљи на оружје дижу, Ал' се Србљи дигнут' не смједоше. А четврту вргоше прилику: Виш' Србије на небу ведроме Увати се сунце у прољеће, У прољеће на светог Трипуна, Један данак три пута се вата, А три пута игра на истоку. То гледају Турци Бијограци, И из града сви седам дахија: Аганлија и Кучук-Алија, И два брата, два Фочића млада, Мемед-Ага и шњиме Мус-Ага, Мула Јусуф велики дахија, Дервиш-Ага грацки таинџија, Стараџ Фочо од стотине љета, Све седам се састало дахија, Бијограду на Стамбол-капији, Огрнули скерлетне бињише, Сузе роне, а прилике гледе:

„Ала кардаш! Чуднијех прилика! Оно, јолдаш, по нас добро није.“ Па од јада сви седам дахија Начинише од стакла тепсију, Заграбише воде из Дунава, На Небојшу кулу изнесоше, На врх куле вргоше тепсају, У тепсију зв језде поваташе, Да гледају небеске прилике, Што ће њима бити до пошљетка. Око ње се састаше дахије, Над тепсијом лице огледаше;

Кад дахлје лице огледаше, Све дахије очима виђеше,

Ни на једном главе не бијаше. Кад то виђе све седам дахија, Потегоше наџак од челика, Те разбише од стакла тепсију, Бацише је низ бијелу кулу, Низ бијелу кулу у Дунаво, Од тепсије нек потрошка нема. Па од јада сви седам дахија Пошеташе брижни невесели Низ Небојшу кулу Јакшићеву,

Одшеташе у каву велику, Пак сједоше по кави великој, Све сједоше један до другога, Старца Фочу вргли у зачеље, Бијела му брада до појаса, Пак повика све седам дахија: „К нама брже, хоџе и ваизи! „Понесите књиге инџијеле,

„Те гледајте, што нам књиге кажу, „Што ће нама бити допошљетка.“

Потекоше хоџе и 'ваизи, Донесоше књиге инџијеле; Књиге гледе, грозне сузе роне, Дахијама овако говоре: „Гурци, браћо, све седам дахија! „ Вако нама инџијели кажу: „Кад су наке бивале прилике

„Виш' Србије по небу ведроме, „Ев' од онда пет стотин' година, „Гад је Србско погинуло царство