Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa I

МИ

„Ми смо онда царство задобили, „И два влашка цара погубили: „Константина на сред Цариграда „Украј Шарца,украј воде ладне, „И Лазара на пољу Косову, „Милош уби за Лазу Мурата, „Ал' га добро Милош не дотуче, „Већ све Мурат у животу бјеше, „Док ми српско царство освојисмо, „Онда себи везире дозива: „Турци браћо, лале и везири! „ја умријех, вама добих царство, „Него ово мене послушајте, Да вам царство дуговјечно буде; „Ви немојте раји горки бити, „Веће раји врло добри будте; „Нек је харач петнаест динари, „Пек је харач и тридест динари, „Не износ'те глоба ни пореза, „Не износте на рају биједа; „Пе дирајте у њихове цркве, „Ни у закон, нити у поштење, „Не ћерајте освете на раји, „Што је мене Милош распорио, „То је срећа војничка дон'јела: „Не може се царство задобити, „Па душеку све дуван пушећи; „Ви немојте рају разгонити „По шумама, да од вас зазире, „Него паз'те рају ко синове, „Тако ће вам дуго бити царство; „Ако л' мене то не послушате, „Већ почнете зулум чинит' раји, „Ви ћет' онда изгубити царство. „Цар умрије, а ми остадосмо, „И ми нашег цара не слушасмо, „Већ велики зулум подигосмо : „Погазисмо њихово поштење, „Свакојаке б'једе износисмо,

„И на рају глобе навалисмо, „И гријоту Богу учинисмо. „Сад су 'наке постале прилике, „Сад ће нетко изгубити царство; „Не бојте се краља ни једнога, „Краљ на цара ударити неће, „Нити може краљевство на царство, „јер је тако од Бога постало; „Чувајте се раје сиротиње; „Кад устане кука и мотика, „Биће Турком по Медији мука, „У Шаму ће каде проплакати, „ера ће их раја уцв јелити. „Турци браћо, све седам дахија! „Тако наши инџијели кажу, „Да ће ваше куће погоргти, „Ви дахије главе погубити; „Из огњишта пронић' ће вам трава, „А мунаре попаст' паучина, „Пе ће имат' ко језан учити; „Куд су наши друми и калдрме, „И куда су Турци пролазили „И с коњскијем плочам' задирали, „Из клина ће проникнути трава, „Друмови ћепожељет' Турака, „А Турака нигде бити не ће. „Тако књиге инџијели кажу.“ Кад то чуше сви седам дахија, Све дахије ником поникоше, И преда се у земљу поглаше, С књигом не зна нико бесје дити, Ни како ће књизи одказати. Старац Фочо подавио браду, Па је б'јелу са зубима гразе, Ни он не зна с књигом бесједити, Већ се и он томе послу чуди; Не пониче Фочић Мемед-Ага,