Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa I

ји а ои а а до __ ~ << поље о БА До

' | Е

— 531 —

оде у Сегедпн те је се даље учио; па како су му родитељи по" сле освојења Београла из Земуна у Србију прешли, и он онда одатле у Ср'ију у 1808 године дође, гди је у Ссвету писаром неким био, а неко времеи професором у великој школи. А доцније и противу Турака око Дрине у четама голи синова као голи син туко се.

После пропасти српске 1813. године види св да је Сима заостао у Србији и у манастиру Благовештенију код владике Дионнсија неко време био, гди је у Манастиру Благовештенију 21. априла 184. год. неке молбе по препоруци руског Елчије у Бечу чрез Проте Ненадовића, српским старсшинама заоставшим у Србији на Султане писао, а тако и молбу на Руског Цара „да Бога ради не заборави српски народ.“ — На овим молбама потписато је 9 главара српски. Ове је молбе сам Сима у манастиру Благовештенију 1814. год, са владиком Дионисијем писо и преписо а потом пред Ш. устанак на Турке, 1815. год. као писар, секретар и толмач грчког језика код ваљевског владике, кога су Срби звали „Халаук“ а Турпи „Лели-Папаз“ (махнит поп), под платом по 50 гроша месечп, четири месеца стужио. Кад је устанак 1815 Г. противу Турака одпочет, владика као Фанаријот, не хтене Србима придружити се, него се уклони у Зворник а после иу Аустрију пређе. Спма испрати владику до Зворника. који му ту неплаћени ајлук за четири месеца по 50 гроша плати, а пето га и закине, па га остави и у Србију својој браћи врати се.

После тог види се да је Спма у Срем прелазио п у Србију 1815 године преко Ушћа по ратио се п у Ваљево са својим полубратом Симом Ненадовићем војводом отишо, и после борио се у Голаћима противу Турака, гди је он у селу Влашићу са својом дружином сакривено неко Туре на грму уватио и пред војводу Ненадовића довео, који му живот опрости и у слободу пусти га.

Мало доцвије у очи Петровадне, види се да је у селу Мачванском Липолисту био, кад су Мачване на устанак противу Турака склањали, какоје Сима узајамно са неким момчетом Мачванчетом Аврамом Станојчићем загрљен стајао и слушо, како,ерпске в-ђе превољев"ју Мачв.не да и они пођу противу Турака, а они да нису хтели. Докле то момче опази један прамичак облака, који је чувајући овце увечсо, кад је се год исти појавио да је кише сило, па каже Сими „ли видиш како ћу ја сад Мачване преволети ла пђу у име Б гл сви с' вама“; па одма скипе капу с главе, стане пред старешине и замоли их да им једну речицу каже, и они му одобре, а оп рече овако: „Господо ориска у нас је овуда по свој Мачви одавно већ велика суша, ако Бог данас да кише, ·ва ће М.чва без ријечи с' вама одма пристати, на оружије устати ис вама 3 једно мријети.“ Ово рече па се окрене Мачванима, п. их упита: „Браћо Мачвани! Јел' да хоћемо ми сви шњима, ако нам својом и нашом срећом и божијом вољом данас пи кишу донели буду“ Нато народ сав гракну да онда оће, и прекине се даље договаране, и народ се стане смејати и веселпти. А Станојчић докопа Спму за појас и стане шњиме играти и подврис“ивати, радујући се што их је преволео као да је све жеље дољелио. Док не прође ни по сата, муњ п светлице учестају, стане по која крупна кап воде и град па-