Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa I

Пун УГЉА [пп >

~

— 577 —

зграде, и сво му жито из амбара понесе, па удари и на село Врчич и сву врчинску сгоку зајми и потера за у Београд.

Чарапић у то доба бло је под Авалом, кад дозна за КучукАлију и Гушанца да иду са Крџалијама у Београд и пљен гоне; потече са својом четом пред њи, и у селу Лештанима, у месту Кречанима у старој богазини, ухвати бусије, и иза сваке бусије остави он по два три друга, а сам оде на дно теснаца, и заповеди да свак чека прво његову пушку. Турака је било врло много до 900; стоке су и пљена гонили доста, и били су весели. Од весеља је неки пошевао српски овако:

„Чувала овце Тодора „Широким пољем крај мора,“ ит. д.

И у том је баш пришао к Васиној заседи: „Дочувала их је,“ проговори Чарапић, па окине своју шару... пуцањ проломи небо; Турци се помету; стока се побрка, па се начини прави покор. Турака падне врло много, а блага и оружја остане још више победиоцима, и преко 100 турски глава Срби одсеку“) Од они, који излру живи са Кучук-Алијом и Гушанцем из ове погибије, викне један Турчин, што га глава доноси: „Рајо, море! делите право, не грешите се, а свима ће бити доста, што сте нам отели.“

Причали су, кад је Васа Чарапић одбего у планину у зимње време, гди горског листа није било да би се лакше од Турака скривати могао. А кад види први глог у Ав:ли да је олистао, Чарапић извади малу бушену цванпцику, па је обеси о дрво, место дара, и опали из пиштоља у ветар рекавши: „Е чик сада, Туро; гора олиста — Васа стече крила !“

Чарапић је био мало наглув. После смрти брата Марка, на Турке је већ толико омрзо, ла их је тако рећи прождирао, где је кога стигао пли срео. Причали су они, који су га лично познавали, кад је он спаво, па које прогов"ри мало живље: „Турци!“ или макар и реч „Вуци!“ он је за тренут ока био на ногама, са запетим пиштољем у рупи, грозно севајући очима, на коју ће страву да груне непромалшно зрно.

У јуришу на Београд, коме је Кара- Ђорђе највећу војску од 8.000 људи под команду дао, и који је имао и најширу линију за упад у Београд, у зору 30. новембра 1806 године на Светог Андрију, Чарапић ниже Стамбол-капије, идући Видив-капији код онога озиданог водовода (вјадукса) који воду у варош, приступајући шанцу окрене се к' својим војн :нима, који су ишли за њими рекне им: „За мном те, браћо!“ У тај мах, при светлости упа“ љене на шанцу машале, Тујчин га спази, опали и погоди га у крста, па му олођо пројури кроз мали трбу; „Гле! Изеде ме пас, закон му..... Не бојте се! Ено шева Чамција....: /« последње су му речи биле. Одатле тако смртно рањена узму га војници на носила од пушака, и изнесу на Таш-Мајдан под Кара-Ђорђев шатор, гди ту и душу своју јуначку и племениту испусти.

Кара-Ђорђе кад чује да је његов од први војвода и јунака Васа Чарапић смртно рањен, и да му се конац живота прикучује, врло му жао буде, јербо га је врло као јунака љубио, рече: „АХ надтјече, и уграби лавре

Полубожској одговорне глави, Једа ли ћу негда и ја тако