Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa I

Сами Тим

— 58 —

који би пмао од Ваљева доћи, у Палежу саједини. Јаков Ненадовић, Лука Лазаревић и Јанко Катић дочекају Хасан-Џашу на Дугим-Њивама код воде Пелковица у Крњићу, и разбију га, који се са војском врати Шабцу награг, коћа су Срби гонили, кад у гонењу Турака сустигни Срби једног старог Турчина у Месарцима. салете га и повичу: „предај се, предај се Турчине не гини лудо.“ А Турчин повиче: коме да се предам, ко вам је старешина # Војници повичу : „предај се Катићу Јанку (који је наблизу био): Јанко дотрчи на ха:у са запетим пиштољем у руци, натрчи на Турчина и сам повиче: „предај се Турчине баци оружје, ја сам Јанко Катић.“ Турчин рече: предаћу се, и чујући име Катића, а знао је како Јанко храбро Турке сече, потегне из своје мале пушчице, те Јанка на место усије. Јанко викнуо је само момцима својим:

„Камо Лука!2 Оде гонећ Турке!

То дочује и свали се с хата.

И на земљу живим недоспјевши —“У)

Тад поп Панта Павић из Бранковине скочи с коња, те Тогчина веже, кога доципје брат Јавков, Марко, кал дође, посече. Овај стари Туркешања, који је убио врлог и мудрог јунака Јанка. Убпо га је из једне кратке пушчице мало више од аршива дугачке; није каже Прота вредила ни три гроша, а и сам Турчин, сав није више вредио.

Кад Јанко Катић погине његови људи из Туриског среза узму мртво његово тело, оду сви из логора и одне-у га у Рогачу к;ћи, говорили су, кад немамо нашег старешине с клм смо се научили војевати, не можемо да останемо.““)

Јанко је сарањен код Сибничке цркве. На гробној његовој плочи која је узидана у зид с десне стране цркее, с поља, пише: 1806 год. здб почивајетђ рабђ Божји, Јанко Катичђ, отђ Рогаче, Воевода, Србски.“

Катић је кажу био чевек врло леп, средњи растом, умерен стасом, речит, паметан, и врло велики јунак. Он се одево свакод укусно и богато. Јахао је турскога хата, коме је од велика поноса пи дике метана к на на гриву, те се зато и пева „на ђогату гривне окнивене“ (обојене рујево).

Прича Сима у Србијанки част [. на. стр. 138. Тог дана кад ће Катић погинути, ручо је Катић ва Луком Лазаревићем заједно, и јели су печено јагње, и из плећке познао је Јанко да ће од њи двојице тог дана један погинути, ево шта је казо:

„Брате Луко нас једнога нема,

А то данас, ил' најдаље сутра!“

Плећкал' јавља што се прел

чуствује. —'

Тек' што тако и са страже момче: „Ето Турци, све хатлија голи,

ж) Србијанка 1. час. стр. 134.

"%) Мемоари Проте од стр. 172—118.

Гоне пљен, те му с броја незва!“

Ончас ова и на коње оба, Сваки своје око себе скличе, Пак нечекав и склањивца на бој...

Кад премаклис и грудима Турци;