Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa II

ПИ ЦРН "о ,.],Лј/".,,.|_| |

"РРА НР

а.

-<=— 53 —

оће на Србију да удари. А Гушанцу-Алији у Београду лажно каже, да су њега за Пашу искали, но силом оће Афис да им се за Пашу наметне, и тако превари Гушанца те остане у Београду миран, докле Срби на Иванковцу 1. Августа 1805 год. Афпса са војском од 40.000 Турака неразбију.

Године 1805, кад Срби и Град Београдски освоје и Совет Србски премести се из Смедерева у Београд, пи Живковић досели се из Земуна у Београд, гди је Турски кућа покупово и ту живио. Он је се лиферовањем га народ Србски војени потреба, тако обогатио био, да је и по десет хиљада дуката Совету на зајам давао.

Кад је Вељко из црне Реке са бећарима Турке истерао, Живковић одређен је, те је у Бањи са Вељком седио и саветом његовим у мекшаво га у његовој прекомерној јуначкој жестини и самовољи, који је он над Вељком уплива имао, гди је и на Бањи у ногу и рањен био.

Године 1811, кад се Миленко и Добрњац у Београду покозао упоран Кара- Ђорђу и председнику Совета и попечитељу војеном Младену, и нису хотели примити се места попечитељески, па су по уредби закључења народне скупштине из земље у Влашку прогнати, Живковић тад држао је страну њи двојице, и у противлењу ослањајући се на своје богатство, више је упорства показао него и Миленко п Добрњац. Због чега буде Живковић затворен у Београдском Граду и спутан ланцем у руку и ногу у накрст, гди је, кажу, по вас дан у тамбуру евирао и певао. Но после у кратко време Кара- Ђорђе заповеди, те га пусте из затвора, и позове га у Тополу те му опрости. Који после тог узме пасош и сам оде у Влашку, од куд није више ни долазио у Србију за време Кара-Ђорђевог војевања и владавине његове.

После пропасти Србске 1813 види се да је Живковић био у Земуну, Октобра месеца; и кад је Кара- Ђорђе био са главнимђ Војводама у Голубивцима смештен и био под стражом, договори се са Војводама и начине прошеније на Цара Руског и Аустријског, да се смилују заштити ти Орбски народ од Турака, и пошљу у Земун Проту Ненадовића да позове Живковића као слободна човека, који није био Емигрант, да носи Царевима прошеније: он нехтене ићи, него одговори Проти: „Брацо мој, ја хоћу, но нека оне курве новаца даду, јербо ја немам.“ И тако се ЈГрота

_ врати натраг из Земуна без успеха. ")

ж#) Мемоари Проте, стр. 218.