Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa II

--— 68 -

— Дете моје! добро пази шта ћеш рећи! О цару не помињи; знаш да они на њега мрзе; него показуј да се ми бринемо само за њих даије.

— Не брините се, вели протовинђел, — ако је њима дао сотона силу, мени је Бог даровао памет. Превешћу ја њега жедна преко воде!

— Е, иди, иди! вели старад смешећи се, — И нека Бог благослови стопе твоје!

Леонтије оде. Методије дуго гледаше за њим ћутећи. На један мах окрете се икони и рече:

— 0, Боже му даруј живота и здравља, а он ће ваљати много! ...

На својој диванани, окренутој Дунаву, седи велики даија КучукАлија и пуши своју наргилу. То је човек омален, црномањаст, богињав, са свим ружан на очи. Пуштајући из уста густе димове, он врло марљиво (необично за Турчина) гледа нешто у својој дишер-авлији, гди неки сељаци стовараху дрва. ( ових сељака Кучук не скидаше очију своји и, као да сам себе питаше:

— Зар ове рђе, овако црне, овако мршаве, овако чупаве и одрпане — да помере Турску Царевинуг дар ове сенке да скрше Турску силу% Никад! Турске ми вјере, никад!

Баш кад се у глави његовој сукаху ове хисли, уза степенице изађе на диванану протосинђел Леонтије. Калуђер се ниско поклони, па стаде, у пристојној даљини, према овоме малом човеку а великом људском злотвору.

— Које добро, калуђеру! упшта Кучук, непрекидно гледајући у сељаке: — да ниси дознао још за кога хајина (бунтовника) г

— Јесам, те великога! одговори Леонтије смешећи се и померајући ногу једну па другу.

— А који јег Где јег Какав јег учеста Турчин оставивши сељаке.

— Важан је, ту је, у рукама је! Него најпре мени пешкеш, па да кажем!

— Хи! Пешкеш! А зар још о том сумњаш2 Да могу сутра би те градио Владиком. Али што ћуг Онај твој поочим не мисли мрети. ...

— Е, да ти хоћеш, било би ласно за мога поочима....

— Тако не клањао, него се крстио као што се крстиш ти, начинио би те Владиком за два месеца; али...