Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa II

је МР ЧА > А К ( о Х |

-=— 724 —>-

— Сад му се бринеш за кандило, а пре недаш га окупати око врата, да му се не би виделе модрице од гајтана!...“)

Даље настављамо дела пакленог Грка Леоншија п другова његови пакленика, по историчким податцима, причати.

Године 1804, како је Кара-Борђе усто противу Турака, Београдске Дахије одма одреде свога љубимца Митрополита Леонтија и у Фебруару пошљу га у Паланку, обећавши му дати све што зажели ако Кара-Ђорђа на мир склони. Митрополит оде у Паланку, састане се са Кара- Ђорђем, стане га склањати на мир и обећавати му у име Дахија еве што зажели дати, само да народ у мири. Но кад ништа неусије, врати се натраг у Београд, гди код Дахија у Београдском Граду остане до 1805 године.

Но кад 1805 год. Срби очисте сву Србију од Турака, у Градове ји стерају и стану Турцима грозити да и Градове од Турака по отимају; тад Митрополит увиди то, побоји се, па притворно као шпијон пабегне из Града Београдског међу Србе, који га лепо приме, не надајући се подлости злоковарнога Грка.

Митрополит Леонтије како дође међу Србе, одма започне преко Немачке Турцима у Београдски Град тајно дописивати и Србе издавати, а водити преписку и са Цариградом и отуда налоге добијати. А међу тим, имајући доста новаца, стане немилице по народу новце разсипати, за себе људе придобијати, између Срба раздор правити и старати се, да Србе пзмеђу себе по завађа, и тим устанак угуши.

Кара-Ђорђе и многе Србске старешине одма су увидиле подлост Леонтијеву, како се он стара да старешине са народом по завађа, и да ји од народа одлучи. Но том злу нису могли стати напут; што је онда један Митрополит стајао код народа у великом поштовању, па би мислио ако би га отерали, или ако би му се што зло учинило, да би

ж) „И тако пише леонтисац онога доба: — окупао крвљу свога добротвора, свога поочима, свога архијереја, Леонтије седе на митрополитски престо, и отпоче своју Владичанску службу. У свем свом раду он се махом заклоњао црквом да боље послужи Турцима а да више одмогне Србима. Његово је име уткано у нову српску историју, али се никад не помиње хвалом. Нека му Бог суди по делима његовим, а народ му је већ изрекао своју страшну пресуду. Овај је одломак из једне веће преповедке г. М. Милићевића а извађен иа Новина видела од 18. Окт. 1881. броја 126.