Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa II
И;
јЕ
РРА 8
У РР РУУОЗРТИРР ~
-<-—– 71 —
Још на јутрењи чу се у цркви и рашчу по Београду, да је Митрополит Методије умро напречац. Хришћани су га сви жалили, а Леонтије се чисто предвостручио, да мислиш умреће од велике туге.
Покојника обукоше у владичанско прквено одело, метнуше му на главу митру, посадише у столицу, тако седећа опеваше, па тако спустише и у гробницу у цркви. Тако пишу канони за владике. Леонтије, ожалошћени посинак његов, заповеди, да се челоглаве покојникове обеси једно кандило, и то кандило да се, на његов рачун, прислужу, је дани ноћ, докле год он буде у Београду.
Толико посинак жали поочима свога!...
После неколико дана, Леонтије се крене пут Цариграда. Он носаше од Београдскога Паше писмо, у ком се јавља да је Митрополит Методије умрбо на пречан, да је Београдска Митрополија остала удова, и да баш сада у ово мутно време, треба час пре поставити архијереја у Београду. А за Митрополита, вели Паша у свом писму (наравно по жељи Даија), нико није бољи ни угоднији од самога Леонтија, који писмо носи!
Није прошло много, а сводови смерне Београдске цркве одјекнуше;
— Високопреосвештењејшему Леонтију, православному архнепископу Београдскому и все Србије Митрополиту — Многа љета!...
Олтар и обе певнице слошки одповдравише:
— Исполаети деспота!...
Леонтије у Владичанском сјају, стојећи на дверима, на један мах нешто заста, и повика:
— Ено! Ено! Ено! Улдите зејтина, за Бога!
Нико се не сећа о чем говори нови архијереј. Једини црквењак Божа, лагано оде кандилу Методијеву и малко помери жижак, који и бег тога светљаше лепо. У тај мах, на лицу Леонтијеву, поред све
_ његове хитрине, виђаше се неописани немир и страх!...
Многи добри људи, разабравши, рашта толико узвикну нови митрополит, говораху тихо међу собом:
— Гледај ти, тако ти Бога! Колико се он брине за кандило свога добротвора!... А црквењак Божа, померајући жижак, говори сам себи: