Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa II

И;

јЕ

РРА 8

У РР РУУОЗРТИРР ~

-<-—– 71 —

Још на јутрењи чу се у цркви и рашчу по Београду, да је Митрополит Методије умро напречац. Хришћани су га сви жалили, а Леонтије се чисто предвостручио, да мислиш умреће од велике туге.

Покојника обукоше у владичанско прквено одело, метнуше му на главу митру, посадише у столицу, тако седећа опеваше, па тако спустише и у гробницу у цркви. Тако пишу канони за владике. Леонтије, ожалошћени посинак његов, заповеди, да се челоглаве покојникове обеси једно кандило, и то кандило да се, на његов рачун, прислужу, је дани ноћ, докле год он буде у Београду.

Толико посинак жали поочима свога!...

После неколико дана, Леонтије се крене пут Цариграда. Он носаше од Београдскога Паше писмо, у ком се јавља да је Митрополит Методије умрбо на пречан, да је Београдска Митрополија остала удова, и да баш сада у ово мутно време, треба час пре поставити архијереја у Београду. А за Митрополита, вели Паша у свом писму (наравно по жељи Даија), нико није бољи ни угоднији од самога Леонтија, који писмо носи!

Није прошло много, а сводови смерне Београдске цркве одјекнуше;

— Високопреосвештењејшему Леонтију, православному архнепископу Београдскому и все Србије Митрополиту — Многа љета!...

Олтар и обе певнице слошки одповдравише:

— Исполаети деспота!...

Леонтије у Владичанском сјају, стојећи на дверима, на један мах нешто заста, и повика:

— Ено! Ено! Ено! Улдите зејтина, за Бога!

Нико се не сећа о чем говори нови архијереј. Једини црквењак Божа, лагано оде кандилу Методијеву и малко помери жижак, који и бег тога светљаше лепо. У тај мах, на лицу Леонтијеву, поред све

_ његове хитрине, виђаше се неописани немир и страх!...

Многи добри људи, разабравши, рашта толико узвикну нови митрополит, говораху тихо међу собом:

— Гледај ти, тако ти Бога! Колико се он брине за кандило свога добротвора!... А црквењак Божа, померајући жижак, говори сам себи: