Život i rad Vuka Stef. Karadžića : (26. okt. 1787 - 26. jan. 1864.)

65 ГЛАВА СЕДМА

Мрзовића на првом месту »Бљ смотри знаменкашл« код Вука је на дру= гом: »пригледом залога«, и четврти ред не зове »лежнтелшн« већ »повра= ћателни.« ИМ дефиниције појединих редова нису увек једнаке. Мразовић вели да су сушчествителни глаголи они »иже вешњ (У сеућ столшен, ннже что АЉНСТЕУНЦУН, АНБО стража У цУм знаменнт; ТРАКУ: ВОМБ) БЉЕАН) начинателнти, иже ВЕШ НАЧННАВМУМ ЗНАМСНУНТЋу ТАКО: "ТЕПАЗБК, БАБИН, СНрБУБ ТЕпАћ, БЋАЋ ББРТН НАЧН= на А Вук: «Совершителни глагол [ест онај, који означује дело као неким начином совершено н. п. чути, видити, викнути, умрети. Овде кад се рекне: ја чујем; ти си видио; он викну; он умре, показује се да Те д!ело чувена, видђенђа, вике и пр. као совершено. Несовершителни глагол Тест онај, који показује као неко трајанњђе д!ела глаголова, ко!е јошт ни је совершено н. п. писати, копати, слушати; овде кад се рекне: ја пишем; ти копаш; он ће слушати, показује се као да би неко трајање писанђа, копанља и слушанња било. Прим!етба. Несовершителни глаголи могу с додатком предлога постати совершителни н. п. писати, записати... копати, закопати...« Мразовић: глаголи су »фемтн, нже дБИстко КАКОББГА вени внУтрђ, Тод Бљиавмое НАНО СостОлНТе СА ЗнАМеНУНЋ; ТАКО: зАравСТЕУН, спао. Стн ГААГБАН не БАН страљателнн; сутб бваче 6љ смотрешн спражбна ПодОБИН дљИствителнвимљ, Оложнтехнн, нже Фконченте страљателнаго, знаменоканте АЉИСТЕНТЕАНАГУУ НАН СРЕДНАГО ГЛАГОЛА НМљТЂу тако: Бокс тружљака.« Вук: »Среднђи глагол Тест онај, који нити се односи на внљешнље д!еланђе, ни на страдање (премда се кад Тедно, кад друго разумети може) него само станње како= вога лица, или ствари показује н, п. Ја спавам; ти болутеш; дерво гори. Прим!етба Из мејствителнога глагола бива страдателни, но из среднљега неможе бити. Повраћателни глагол Тест онађ, који показуте да се делање лица повраћа на оно исто лице, од кога и произлази и пр. Та се радулем, ти се срамотиш, он се крсти, и пр. Прим!едба. Под видом глагола по= враћателног догадва се често знаменованње д!е!ствителног, страдателног, и среднђег глагола.«

(Оволико одступање од оригинала, и то у ономе у чему је Вук био најслабији: у апстракцијама и граматичким дефиницијама, унапред побуђује сумњу, да ли је то његово или — Лукино. Напред је речено како је писао. Копитару да с Луком заједно живи и сваки се дан разговара, а у горе поменутом одговору Светићу вели : »Ако ћемо узети, да је онај што скрпио, којега човјек у чему запита и с њим се посавјетује, онда би се сто пута прије могло рећи, да сам ја Г. Светићу скрпио оду »имену Милош« и Л, Мушицкоме оду »Вуку Стефановићу,« него да је Лука мени скрпио ону Писменицу.« Гу вели да је у предговору казао шта је »у њега управо узео«, али тога у предговору нема, већ само говорећи о »пригласилима вели у ноти да их Лука тако зове. Да је овде и Лука учествовао, издаје и она реч »пригледом,« којом се преводи Мразовићево УЕЉ О СМОТфеНН, « То је Лукина реч; он је употребљава у своме »Опиту« Ми немамо повода сумњати у Вукове речи да је примере именске и глаголске промене саставио још у Бечу, а у Будиму је имао да то одене граматичким дефиницијама