Život i rad Vuka Stef. Karadžića : (26. okt. 1787 - 26. jan. 1864.)

90 | ОДЕЉАК ДРУГИ

сам крила да долетим у Беч, и да се с! вама о оном. устменно и пространно разговарам. М Мушицкоме се заиста све допада (о сим промјене у ореографии;, и чуди се вашои вјештини у Србском“ Језику. Истина да ће моих 500 Писменица остати непроданних, и да двор на мене врло виче и труди се Србски Језик у омразу и подсмјех довести, но преко свега тога ја желим (за лђубав Србскога 1езика и за лбубав такових пријателљља) моју Писменицу по други пут издати; пак они нек вичу колико им драго; (Срблњи кажу: »Ко се боји врабаца, нек. несје прагу.« А нити желим бити Игуман, ни Прота,« Преп, 1, 150).

ГЛАВА ОСМА.

Вукови погледи на правопис и језик овога доба.

| О азбуци.

Питањем о графици Вук се занима одмах у првом чланку свом, у рецензији на Давидовићеве Новине, Нарочито замера уредницима што су »писменом : читав лабиринт у (Сербским новинама начинили,« употребљавајући га час као и (вид1о), час као 7 (матору, час као Б долн1о, а на неким местима »даому двје силе (нтов место нБиову« На тај начин читалац не може знати како се нека, нарочито туђа реч, чита, н, пр. »у Штону дек.18/3о-га« ко ће сем уредника знати како то треба прочитати: у Ниону или у Нону или у Нљиону: »Наиболћ би вели — и наилакше било обрнути по Салу дебелога зра «кое ће наИпосле бити, ако Сербљљу буду ради свом ззик чистити, угладвавати и усовер= шенство доводити) али то от Г. Учр. неможесе захтевати да они са нови= нама почну; ербо су они принуждени многима угадљати.« Али им препо=

ручује да избаце љ и вг. За љ многи су, вели, рекли да је непотребно и рекли »да з оно пети точак у колима; а кад з дебело зр пети точак то а и Ори (6) девети у плугу; оно з у Сербском ззику толико нуждно и потребно, колико и љ... а : нека им засад 1ошт служи по староме као и досад,« (иако је Мркаљ »раздбло # от ш, давши писмену 7; силу Нњ%мецкога /, а ижсешу потврдивши нђгову стару силу; но то пресужденје Г. Мркаила премда з са свим добро, и у свему истинито, али Јошт нје примлбно, него се, као штогод ново, сматра«); а ђ нека служи да умек= шава д, ш, л, н, као и до сад; пак онда читателљљима неће бити нуждно ни здну рбч погадвати, него ће сваки моћи читати као да е сам написао.«

(Сам он пак у ово доба“ пише као и други писци, само нигде не употребљава љ и н. Гаконе пише (као ни многи други) ова слова: 5, У, МО лм, Рај 2 Му 9; Му алиса и, ко, %, с нанна: 1 и н (позиванћ, рецензиранло, несумна;, само пред и и О пише Б (кнБига, болђи, ноиу;е му у почетку и иза самогласника значи је «есу, ербо; као и Соларић «Улог ума); признаем состое, назначуе,, а пише и е (и о: ззику; : пише у туђим речима и

! Чланак који је остао у рукопису и биће издан у ТУ књ, Грам. и Пол. Списа.

2 Прво писмо Кепитару и рецензија на Српске Новине, обоје фебруара 1814 Г.