Život i rad Vuka Stef. Karadžića : (26. okt. 1787 - 26. jan. 1864.)

Њу ГЛАВА СЕДМА 89

Желећи и надајући се да ће ова Граматика и друго издање дожи= вети износи у 25 тачака своја опажања, напомене и замерке.

Препоручује да писац проучи не само Чешку Граматику Добровског него и ЧЈјамта, ЗЈомапки : Егутојошкоп, а тако исто поред Аделунга и Фатерову аПсетете Зргасћећте а и 2. — Одобрава што ћ свуда пише а не, као н. пр. Мушицпи, чае чђ зас тв, према томе да ли је Ћ постало из о бићиу или из 6 (пећи) Ф). — Допадају му се напомене о ширењу основа на ов и ев у множини, и наведени примери из нар. песама без ширења, и напомене о вр. сад. и пређ. несвршеном код трајних и тре= нутних глагола а2 и 19. — Не чини му се да је довољно образложено да (Срби немају ф н. пр. фалим (хвалим) и жели потврду примерима као што је то учињено код х фи 5» = Не усуђује се ништа да рече о акцентима, и очекује да се то проучавањем метрике расправи. — Замера му: што говори о врстама речи по шаблону Смотрицког, а треба по Аделунгу и Фатеру «67»; што није прецизнији у промени л у о у речима котао (48; овде није разумео Вука); што је изоставио 7=ми падеж «10»; што није додао више образаца уз промене именица 41; што глаголе дели на дејствителне, страдателне ејс. 47; а одобрава поделу на трајне, тренутне ебс); што говори о роду код глагола: писао, ла, ло, јер је то партицип 49; и што је стављао уз глаголе заменице, кад се лица познају и без њих, као у латинском 22. — Чини тачне исправке да је дуал и у: два господара (9); да дрвеће егс. није множина, већ збирна именица 49; да се компаратив прави и наставком /џ и ши, и онда је све јасно, и не би било онолико изузетака 457; да употреба бројева треба да дође у синтаксу 46); и да су јесам и будем два глагола, и о партиципу будући «у. — Нека објашњења нису ништа боља од Вукових (5, 23 24, 25). — На послетку као врло интересантну ствар истиче и цитира оно што Вук вели о диалектима.

(О самом Вуку изражава се врло ласкаво. »Он има прву и главну особину граматичара — тачност; као какав посланик он верно извештава какав је језик не бринућн се да ли би нешто могло или требало друкчије да буде. У осталом овај први покушај препоручује се не само логичном прецизношћу резоновања, већ и енергичним стилом; ма како скромно да писац о себи говори, силно брани он »чистоту српског језика против кварења варошких писаца или оних који хоће да га пословене из буди каквих узрока — »Кад се већ први с успехом достојним племените одлучности зарио у трновити кут, нека сад и пут потпуно уравна «пошто је Мркаљ умукао).« Жели да он напише и речник, за који је толико много грађе скупљено у речницима Микаље, Делабеле, Волтиџија, Штулија, даље, Хабделића, Јамбрешића, Белостенца, па и у П. Маркуса и Гутсмана, аи у речницима старословенским, руским, пољским и чешким, које би он умео прорешетати и корисно употребити. За такав посао он би му, ако би требало, не само тражио, него и нашао издавача.

Кад је прочитао рецензију, Вук је био ван себе од радости. 16 јуна пише му из Карловаца: »ја сам онде «у Шишатовцу», преписућући тесме, дочекао рецензиу на Писменицу; кад сам је стао читати желио