Život i rad Vuka Stef. Karadžića : (26. okt. 1787 - 26. jan. 1864.)

92 _ ОДЕЉАК ДРУГИ

П О српском језику. — О књижевном српском језику. — Његова прак__тична примена језика у овим првим списима.

На питање (Срезњевског да му каже, у колико је он пре доласка у

Беч био спреман да постане такав књижевник какав је постао, и колико

је он волео и ценио народност, Вук је одговорио: »ја сам био човек из народа, у њему сам провео младост, све народно српско- било је моје рођено, а прилике су допустиле да се развије тај осећај привржености ономе што је моје родно. У обичајима народним ја сам сам учествовао, знао их као што их зна сваки сељак који своје сеоске појмове није искварио појмовима варошким; волео сам их и волео сам о њима распитивати као што то чини сваки радознали сељак« А за своје знање српскога језика рекао је: »ја другога језика нисам знао, говорио сам како сам умео и трудио сам се да својим језиком изразим све што ми је потребно, (Старао сам се да га изучим (разуме се, не по правилима, већ онако несвесноу мислећи само о томе да имам у глави што више речи и израза и да их употребљавам кад како ваља. Крајем 1810 године, не излечивши се од болести у Будиму, вратио сам се у Београд и постао учитељ у београдској школи. Гаким учитељем као што бих желео, ја нисам био, али већ тада моји другови, који су били већином Срби из Угарске, запазили су моје знање народног језика, и називали су ме знаоцем његовим, Такво добро мишљење њихово будило је у мени самољубље, и ја нисам пропуштао ни једну прилику да га и оправдам: ја сам прислушкивао народни говор и марљиво опажао све што ми се у њему чинило занимљивим. Нарочито је корисно за мене било време кад сам 1813. године био судија у Бргој Паланци, Ту сам ја пажљиво слушао сељаке кад се пру, и сваку непо-= знату ми реч одмах сам бележио на хартији, без икакве литерарне намере, о чему тада нисам ни сањао, већ само себе ради... У осталом што

сам ја постао књижевник, и то такав књижевник као што ви мислите, ја сам обавезан само Копитару« «Срезњ. 351.

(Ово што је рекао о животу и обичајима народним, несумњиво је тако, али једва да ће имати реалне подлоге ово што је рекао о језику. Пре свега народни језик код школованих људи — а његови другови били су како тако школовани људи — тада није био у моди, нити се за њега марило, да би им Вуков, иако је био друкчији од сремачког, могао пасти у очи, и да би им Вук тога ради што импоновао. Друго, у Брзој Паланци као судија био је врло мало (свега два месеца). (Сем тога у Крајини се говори косовско=ресавски диалекат, а Вук није никакву пажњу обратио на то, и ако је разлике у говору од првог дана морао опазити, јер доцније «816 год. преписујући у Срему песме од неке бабе родом од Крушевца чудио се облицима: Кумице, девојће, у међе, лешео, видео, п мислио је »да е ово некакво нарђчје Бугарског езнка« реп. |, 1577, а исте такве облике морао је слушати и у Крајини као што их је и читао у писмима своје пријате= љице (Саре, удове Мише Карапанџића: Вујице, Илије Вучићу, у Влаштће, у Аде, у Беле ЦрЕве, на великем месту и славнем, по Марка, по госпође, у Какве надежде и т д. ФПреп. |, 121—127). А колико се он трудио да сеу свему »изражава својим језиком« најбоље би се видело из његова првог, пре познанства с Копитаром писаног списа, да је очуван. Али је довољно