Život i rad Vuka Stef. Karadžića : (26. okt. 1787 - 26. jan. 1864.)

-- ГЛАВА ОСМА 93

погледати на његов предговор Песнарици, прво писмо Копитару и рецензију на Давидовићеве Новине, па да се одмах види, колико је то далеко од онога што је он Срезњевском говорио. После тридесет година рада Вук је и заборавио какав је изгледао 1813. и 1814. године,

Много боље и тачније окарактерисао је он своје знање српског језика

тога доба у једном писму Копитару «о марта 1816): »Ово е трећа година одкако сам се а сљ Вама познао, одљ онда самљ натрагљ почео ићи, и приближаватисе говору народном, и 1ошт' ни самљ на право мфсто дошао. Втора частђљ пфенарице чиста е, него прва, и писменица; али трећа частђ пћенарице и Србечи Рбчникљ Омће башљ онако написани и напечатани као што народљ говори. Тежка е то стварђ кад се човеку изђ дљетинства што годљ у паметђ уврти« ФПреп. |, 1526—72.

И поред свега свог школовања и читања књига Вук је у Беч донео само свој бистри ум и животно искуство зрелог, писменог човека, а

књижевник је постао »изненада«, под руком Копитаревом.

Вук је одмах и врло брзо схватио идеје Копитареве, и латио се да их у живот приведе пре него што је био спреман за то. Кад је почео рад, он још није имао јасног појма о значају народних умотворина, нити је још тачно разликовао шта је у тадашњем књижевном језику било узето из словенског, а шта је народно. (Он је у та питања улазио поступно, али врло брзо, и за неколике године потпуно их савладао.

(Он је одмах опазио где треба тражити чисти народни говор. У огласу на Писменицу вели да ју је списао »држећи се понаичистега говора народнфг« а у предговору: »Што се тиче скланљанља имена и мфетоименша и спрезанба глагола, ја сам се у овоме держао говора просто=народњљег, т. Те. говора они Сербалња, који живе по селима далеко од градова, које ће ми признати сваки (Серблљин, који зна како народ (Сербски говори« Тр. Сп. 1, 2.

Примивши од Копитара да песме треба записати онако како их народ пева, он у предговору Песнарици — не разликујући још тачно језик од правописа —- вели:

Што се тиче езика и правописанђа у томе може ме сваки крити= зирати по својом вољљи: М сам песме писао, као што сам чуо, дасе певало (то се тиче језикау; а у осталом ст. ј. у ортографији; л ниесам се могао решити коме би слведовао; србо не само, што ни двоица едан другоме не одобравајо, и еднако непишу; него никакав ни сам непише еднако постолно; него данас овако, а сутра онако, (ово се може одно= сити и на језик и на ортографију, али готово више на језик). И тако ће све непрестано бити, докле се год наши учени (а особито они, кои дужност то изискуе, и к тому И позива; несогласе, и у договору неначине (Сербску Грамматику и едан (Словар. Пак онда црн му образ, кон небуде умео или небуде хотео владати се по ономе. А дотле сваки ће да пише како зна, и како муе вољља; а тако ће га сваки и да крити= зира, ербо други правила нема ни едан, ни други: и на таи начин могу обоица имати право; ербо сваки човек мисли (у свачему; да е онако