Život i rad Vuka Stef. Karadžića : (26. okt. 1787 - 26. jan. 1864.)

ГЛАВА ЧЕТРДЕСЕТ ПЕТА ; 678

Ш.

Посмртни списи: Живот и Обичаји народа српског; Немачко-српски __ Речник; недовршени или изгубљени списи.

Кад је Вук умро, предлагано је његову сину да се рукописи оца му донесу у Београд и да се штампају под надзором Ђ. Даничића, али тај предлог који није био примљен «»Видовдан« бр. 4 1865 г>. Предлог је јамачно потицао или од кнеза Михаила или од стране Министарства Просвете, и што није примљен, по свој прилици више је узрок Вукова ћерка него син, јер би се с њим лако било погодити, Уместо тога образовао се у Бечу одбор од три лица, (Огњеслава Утјешеновића, Ф. · Миклошића и Јов. Суботића, који је почетком јануара 1865 године издао позив на народ да се скупљају прилози помоћу којих ће се издати прво Вукови нештампани списи, па после и нова издања већ распродатих списа. Тиме би се указала помоћ и његовој оскудној породици, што би се та издања уступила њој да их продаје. Та је ствар припремана у току 1864 године, јер одбор већ у позиву помиње имена петнаест приложника (од којих је примљено 4100 фор. а по предрачуну требало је за трошак 15000, међу којима су митрополит Маширевић и бискуп Штросмајер са по 1000 фор. Српско Учено Друштво приложило је 30 дуката.

Тај је одбор издао поред горе поменутих двеју књига Песама и умноженог издања Приповедака још и Живош пи Обичаје народа Српскога пи Немачко-сраска Речник.

Кад је Вук јавио Мушицком да ће у Речник бити унесени и описи народних обичаја, он му пише: »Сто пута благодареније Г-дну Копитару за срећну мисл, да опишете (Српске обичаје. То ће бити нуждно и при= јатно за иностране; пренуждно и преполезно за (Српчаде, наипаче варо= шке, и за одрасле господичиће. — још би ја једно желио, да сва имена српски“ обичајева, које 'сте описали, и други вешчиј, које сте за добро нашли описати, на концу књиге у регистер ставите, да српска дечица као лекцију редом чттају, а велика деца да повгоре.« (Преп. П, 139).

Вук то није учинио, али је доцније мислио да то све скупиу једну књигу и допуни. Први пут о томе говори у огласу другог издања По= словица, где између осталих књига које жели издати помиње »различне биљеге о исшоријш и о обичајима народа нашега, које се не могу све помијешати ни у историју ни у рјечник, а врло су знатне и потребне.« (ООдређеније говори о томе у предговору »Правитељствујушчем Совјету,«

где вели да је рад издати ».... Обичаје или Живош народа нашаа.« Али није успео то да уради. После смрти му нађен је рукопис с натписом

У

на завоју: »ЉТивош и обичаји народа Сраскоља, прпилачно у ред намјештени, само још има гдјешшо да се дода и поправи.« Тај рукопис, такав какав је, издат је у Бечу 1867 године.

Књига је подељена у осам одељака и има 184 чланка. Највећим де= лом то су чланци из Речника другог издања) који су стављени уз раз=

(о 32