Život i rad Vuka Stef. Karadžića : (26. okt. 1787 - 26. jan. 1864.)

Би = ОДЕЉАК ДЕВЕТИ

вини, по Орашју и по доњем Тршићу«, али им не зна међа, и не може их пописати. То је »зато пописао, ако би кад отишао у Тршић мој син Милутин, или други ко од рода мога, да и може тражити и посвојити, као своју очевину, ђедовину и прађедовину.« «Вукове хартије)

Први пут му се дала прилика да походи Тршић 1846 године. Да ли је тад што радио око свога имања, не знамо, али пред други његов долазак писао му је (6 апр. 1849) срески начелник П. Козељац да га је чича Сава «Старчевићу поздравио, да је његова земља у целости, и да је као тутор целу држи и обрађује Јаков Јовичић, из Тршића, а нико је »не прикучује.« Кад је у мају те године дошао у Гршић, начинио је и код првостепеног суда у Лозници са сведоцима потврдио уговор с тим Јаковом, по коме му уступа земљу да је чува и обрађује без икакве кирије »ни хака,« већ само да је чува као досад. Ако би се ра= стали, дужни су један другом отказати на годину дана. Ако исти Јаков што прикрчи, или засади, остаје Вуково. ФВукове хартије). (Ово је управо као тапија Вукова имања, које је досад било у рукама Јаковљевим. С јесени исте године послао му је и2 гроша, што је потрошио око покривања вајата. «Слом. ХГХ, 37. После Јаковљеве смрти оставио је његовој удовици имање на руковање, и помагао је новчано. Једном јој је послао 7 дуката, 5 да се одужи, а 2 на кутње потребе. «Неизд. пис. Вероватно је био с њим у неком сродству.

Мако је Вук врло млад отишао са села, иако није било изгледа да ће се вратити да живи не само на селу већ ни у Србији, код њега је остала силно јака она инстиктивна сељачка жудња за земљом. од које не само није имао никаква прихода, већ само издатке. Кад је 1855 године долазио са сином »у путу из Лознице ка Тршићу, Вук се поред сваког свог имања заустављао и своме сину показивао: и ово је наше, Димитрије! На то Димитрије није хтео ни главе окренути, а Вук би само из= говорио; хеј, мој синко, хејј« «Спом. УП, 59.

Чим је тако уредио са својом очевином, у њему се пробудила жеља да је и »заокругли« и рашири. (Одмах по повратку у Беч пише Козељпу а2 јуна) да препоручи Сави (Старчевићу, да му »од Максима Јовичића купи оно грахориште више чесмице поред (Осретка. »ја ћу, вели, радо платити, и још ћу Максиму што поклонити, јер онај комадић земље и озго и оздо граничи с мојом земљом,« Још да му препоручи да за њега купи, ако ко успродаје земљу било у Жеравији било у пољу, »јер бих ја од те земље нешто уз осталу своју земљу дао Јакову нека држи и зирати, а нешто би ми требало да поклоним коме, кад да Бог те други пут тамо дођем.« «Спом. ХГХ, 36).

Тако је за неколико година раширио и »заокруглио« своју очевину. Године 185: поклонпо му је једно парче земље Тодор Исаиловић, јамачно син онога Исаила, с којим је имао земље у заједници, Исте године ку пио му је друго парче Козељац за 6 дуката. Године 1855 купио му је Милан Јоксимовић једну земљу до његове за 15 дуката, а затим на ли-

|