Život i rad Vuka Stef. Karadžića : (26. okt. 1787 - 26. jan. 1864.)

ГЛАВА ЧЕТРДЕСЕТ ДЕВЕТА 129

још Орфелин је 50 година пре Вука рекао да треба писати на= родним говором, али се на то нико није ни осврнуо, јер је и он сам писао више црквенословенски него славеносрпски. Петнаест година до= цније поновио је то Доситије, али је и на практици увео српски језик у колико је знао. (Он је увео неке измене и у азбуци, (Сви су повикали: врло добро, хоћемо! Мрштили су се само калуђери, али не због језика већ због садржине његових списа. Па шта је било; Ти исти књижев= ници који су уза њ пристајали, писали су у време Вуково много горе него Доситије, а поправку правописа просто су одбацили и писали горим него он. То је било зато што Доситије није био филолог, што није про= учавао српски језик и утврђивао његова правила. Њему је језик био спо= редна ствар, само средство да би прости људи разумели његове списе. И заиста је писао боље и чистије српски него остали, али је ипак у ње= гову језику било пуно словенизама и у речима иу облицима, које он сам није осећао да нису српски.

Мркаљ је истина хтео да састави рационалну азбуку, и предложио је реформу нешто. мало мању од Вукове. Али на то није нико обратио пажњу, сем што је Стратимировић израдио да се тим правописом ништа не сме штампати у будимској штампарији. После неколико година и сам се Мркаљ одрекао свога посла.

И да је Вук само рекао да треба писати народним језиком и ње= говом азбуком, или би се нашао или не нашао какав Кенгелац да му што одговори, и на томе би се све и свршило. (Ствари би текле својим током као и од Доситија до њега. Али он није тако радио. (Он је узео силно нападати све књижевнике што кваре српски језик, очигледно им доказу= јући да тако како они пишу нико не говори, да је у њихову језику нешто српски, нешто словенски, а нешто ни српски ни словенски, већ онако направљено по укусу пишчеву.

(С друге стране, поред овог негативног рада развио је и велики позитиван, описујући српски језик у својој Граматици и у Речнику, и изно= сећи угледе чистог народног језика у народним умотворинама и својим списима.

У оба правца није престао радити целога живота, И управо његови списи су извојевали победу народном језику више него критике и тео= риска разлагања, јер су они били илустрација, практичка примена теорије,

и сви су се књижевници, хтели не хтели, морали на њих угледати. И

"Вук је имао право кад је писао (Срезњевском да су се сви књижевници и највећи његови непријатељи помогли и једнако се помажу његовим де= лима; а што се нису онако помогли као Даничић и Бранко, то је зато што своје старо знање о језику крпе његовим мислима, док су ови све старо знање забацили и по његову начину почели језик наново учити.

Док је овако био жустар и енергичан у борби за чистоту народног језика, дотле своју азбуку и правопис није ником наметао. Он није ни= кога нападао што пише другим правописом а не његовим, већ је само