Zora

3 О Р А

(1891.)

ОМЕ ЛАНЕТV

Ј'а: с1ез ап-нез сје геуе цие ј'ас1оге (Гип атоиг сЖтеприе е4 пођ1е е± уегз 1ез^ие11ез, сћа^ие аппее, је ре1еппе сотте 1ез тадез с!е јас1Јз зи1уа1вп4 ипе е40|!е. Непе Мајгегоу

ч лсад знам за тебе, зна.м п шта је нада, .5 знам п 1ита Је љубав, знам и срећа шта Је срце моје впше не може да страда, оно већ не давп тајне уздисаје. Чпста као суза, којом сузп зора на лпвади росној, драга као цв'јеће, блага као лахор кад га поврх мора прп сутону шаље свјеже премаљеће; Откле си ми дошла, мила? Твоме слатком срцу, њежном твоме т'јелу, твоме бистром оку, твоме равном челу, колијевка гдје је била? Је л' прпрода пста, што је измеђ' мука све створила људе, п твоје створила божансгвене очп ? Је ли пста рука то убаво твоје т'јело догладила ? Што ја љубим свијет, што ја љубпм жиће, све је златан дарак пз твојијех груди ; тп ми сама справљаш оно рајско ппће с ког ми се у срцу танка ијесма буди ; за то с' можда дошла, мила, С неба, да ме чуваш од земаљскпх зала, па ћеш опет к небу, откле сп мп пала на сребрна твоја крила.

Јосип Берса

БАБА СТАНА — СЛПЧИЦА 113 ЖИВОТА. —

\ . аба-Стана је живела толико, да је готово и себе прежи''Шу вела. Давно су у ње изумрла осећања, мисли и жеље, што би се само ње лично тицале. Сад живи међу својим сино-

вима, снахама, ожењеним унуцима и праунучићима... Своје дане давно је, што 'но веле, почела већ на прсте бројати, па ипак живи и задовољна је. Гледа око себе толико душа, којима је она живот дала, па јој годи