Zora

236

3 О Р А

Са кладенца враћала се мати; Сиротицу син малишан прати; Нежно чедо топлу сузу проли И мајчицу слатким гласом моли. Мати приђе и наже крчагом Напоји га и водом и снагом. Глас задрхта: „Ти си права мати" „Чедо твоје нек благослов прати", П пољуби узданицу њену, 11 освежен даље светом крену. Свуд је трње . . . Ступа нога смела. Ману људе, градове и села; Иде даље, само даље наглн Град и село губе се у магли: Око њега свуда њиве тучне, Шумни лахор и песмице звучне, Травна пол>а и шарено цвеће, Лахор шумни таласа и креће, Тајни гласи из даљине брује, Ситне бубе из ливаде зује; Више њега пучина је ведра То природа шири бујна недра II зове га . . . Све га себи прима. Уздах му се гуши у недрима. Ледно срце нежи се и крави, Гледећ немо свод небесни плави. Све је пуно саучешћа, миља, Природа га само благосиља И у своја наручја га прима, Да му тугу снима. Све га зове, све га себи тражи, Да му боле зблажп: И зелена трава И пучина плава, Лахорић што бруји, Поточац што струји, И ливада травна, И пољана равна, II шарено цвеће, И облак што леће,

Па и сутон тија Што с' лагано свија, И весело тиче Све му редом кличе: „Прогнали те људи „Са мржњом од себе, „Али наше груди „Дочекују тебе, „Одмора ти нуде, „Ојађеном срцу „Да ти лакше буде; „Твоја бона душа „И свештена лира „Ту ће наћи мира!" Путник клону, небу поглед баци, Последњи га поздрављају зраци . . . Сунце тоне А на лири слабе жице звоне; Шапат песма са усана бруји . . . Заћутали у лугу славуји, Лаган ветар у гране се скрио, Листак лиску дошаптава тио; Поток клизи кроз долину малу И вал шапће валу: „То избраник свету иде новом, „Поздравља нас песмом лабудовом „Која тугу и опроштај гласи, „И дах што се гаси . . . „То су пути: неба избраници „Међу људма вазда изгнаници" . . . Снага клону, клону душа чиста И спомену Спаситеља Христа. Поглед блуди, Куд му душа жуди . . . Анђо ступа, носи цвеће свело Да окити избранику чело. Болник главу прислонио грудма. Лахор приђе . . . изумрли звуци; Он почива са лиром у руци: Избраник је опростио л>удма!