Zora

СРЕТНО СЕ СВРШИЛО

237

Ћуте шуме тавне И долине травне; II ноћ што је пала За тренутак стала. Десило се нешто, Са чега ће људи Бусат' се у груди; Са чега ће дуго Горке сузе лити И уздахе вити. Ветар дуну и шапну дрвећу, Зелен трави и дремовном цвећу, Тичицама и виру и долу,

Јецајући у великом болу: „Плачте друзи, горке сузе лите, „Своју тугу од људи не крите, „Нек вас од сад вечно сузе буде „Избраник је оставио људе" . . . * Дан се дану краде... Век за веком креће Избраника вазда оплакује цвеће: И кад јутро ступа, Природа се цветна сва у роси купа...

Бвоград, 1884.

М. П.

7$^

Р

РЕТНО СЕ СВРШИЛО Приповијетка Стевана МилијевиЋа.

о ће тебе мајко хранит', Кад ја морам цара бранит' ? Мајко рођена! Ко ће тебе љубо љубит, Кад ја морам цара служит' ? | ЈБубо медена!" Ова је пјесма цијепала. срце старе газдарице Банићке. А има једно двајестак дана врпје Бањалука само том пјесмом. Ето, како су раздијељене позивнице за војништво : п дан је и ноћ вриска, вриска, пјевање, играње. Само весеље и то весеље, апи, од жалости. II Бранко, син старе газдарице Банићке, је добио ту несретну позив. Од оног дана кад ју је примио у своје руке: лијепо као да није онај момак. Нити честито једе, ни ппје. Чисто с^ упроцијеппо, а реко би за сваку ноћ преживи по пет година; тако, некуд брзо старп. Ма, ни цалик да је на досадањег Бранка. — Ко ће знати, шта му се уселило у памет ?! Кућа је Банића једна по једна у Бањојлуци. Стара, стећа трговачка кућа. Мало

који бањалучки газда ниЈе у њој служио. Многог је сина отац у њу тушн'о без икакве потребе ; но само, е би се научио реду и поретку. А кад који момак упорави посленим путем још за зелених година — обично рекну: Е, онај је толике године јео Банића љеб, па видио како се кућа кућн и да нема дана за расипа. Та је кућа била благословена не само радом и богатством већ и чељадима. Ђе има, ђе нема синова: туј их увијек има к'о Југовића. Али је ево сад у том отањчала. Сама стара газдарица Јелка са своја два ока — два сина Бранком и Урошем. — II то: Бранко је, ево, за војништво, а Урош истом ако је ступио у осамнаесту. Да их Бог поживи : оба су ко два бора, а лијепи к'о дјевојке. Но још п учени и начитани. Ма није покојни Банић жалио треснути кесом да му синовп виђају свијета и просвијећених земаља. Све су они виђели како се ради и тргује, за то ијесу онако и варени и печени трговци. А раденп и чуварни, да им није пара. Ал'нада