Zora

226

3 О Р Л

А већ, знате, нису остале ни цуре, Трљају га, квасе, са водицом чистом, На главу читаво сручише му буре. Најзад, нешто водом, нешто вревом жена, (II у пустињи је жена увек иста), Стаде да се миче охладнела стена, Расклопљено око животом заблиста. А кад се освести стари НЈеих речс, Нек принесу млека, кокоса и меда, Те да гладна душа некуд не утече, Бар докле им судбу своју приповеда. Бедуини редом уоколо се'ше, Убојита копља над њима зе сјају, А подаље жене и веселе сеше, Радознало новог роба погледају. „Странче" — рече Шеих — „кадје удес био, Да те Касим спасе од самрти веље, Под шатором мојим гост нам буди мио, И нека ти буду испуњене жеље. Бену-Амир, племе, велико и часно, Има чиме увек дочекати госта, Оаза нас плодна исхрањује красно, У њој никад нема ни туге ни поста. Па кад се разгалиш п умор ти мине, Ти нам онда кажи, како доспе амо, Видим, из далека да путујеш сине, Срећа, што те моји избавише само!" Тад охрабрен младић своје скуте сави, Пак је смерно старцу приступио руци, А затим, прашином посу се по глави, Знак, да ће им причат о патњи и муци. Младићи и старци, девојке и жене, Око овог момка све се више ближе, Зато и ви, цуре, брже око мене, Јер тек трећа песма прави бисер ниже! Ср. Карловци. Драгутин Ј. ИлијЋ