Zora

НА МЛАЂИМА СВЕТ ОСТАЈЕ

227

А МЛАЂИМА СВЕТ ОСТАЈЕ — Приповетка из српског живота — Радоје Домановић. (Наставак) !К, утра дан,тек што сунцеоејаше одскочило, седео је већ Мита за столом на своме теФеричу

|> и чекао каФу. ; \, И ако мишљаше о Стеви ипак не могаше, а да не прекори бабу што није „кајмакли кафу скувала". Баба се као обичнб извињавала, да је тако са женама навикла. — Ал' у Ниш што праве... Иш ! Иш . . . Пајкан, Пајкан, јури пилиће уђоше у башту — прекиде Мита своју прву реченицу. — Јуче се једно опет удавило! — додаје баба снуждено. — Гле, купио Панта рибу! рече Мита нагло кад угледа Панту да прође улицом носећи једног шарана. Пожури и сам на пијац толико, да чак заборави понети дуванску кутију са дуваном, а то се врло ретко могло Мити десити. Рибу бејаше донео један сељак, и кад Мита стиже затече још само једног шарана, те одмах брже боље ступи у погодбу, да му не би тако лепа прилика пропала. Давао је осам гроша, а сељак тражи девет гроша и двадесет пара. — Хоћеш ли за девет гроша, пријатељу?.. Хајде понеси, акохоћеш. — Чу Мита нечији глас иза својих леђа, те се окрете да види ко је. То је био Љуба Тасић, кмет, с којим је Мита од пре две три године „у завађи". Мита задрхта, и као да онеме пред том појавом. Није дуго могао да се

прибере. За то време сељак већ бејаше пришао Љуби продао рибу и пошао за њим. Мити јурну крв у главу. Појури за њима као бесомучан, стиже их и заустави сељака дајући 10 гроша. — Рибаје погођена, — рече Љуба озбиљно и пође напред. — А како смеш да удараш на мој пазар ? — виче Мита као бесан. — Понеси рибу — виче Љуба сељаку. Мита узео шарана и држи једном руком, а другом баци два динара пред сељака, који обезумљен гледаше овај призор. Силан се свет слегао из љубопиства да види шта ће бити. — Јесте ли видели, људи, ово ? пита Љуба. — Да сам још кмет нико не би ништа видео! — виче Мита. — Тешко месту са таковим кметом! — Ти си ваљан! Срамота, срамота, а до јуче су туђим зубима леб јео, а сад си бољи од Мите. Да мене није било, твом би се оцу ударио црвен печат у врата, и ти би овакав био као прст? — Причај ти то другоме! — Силеџије, зар сте ви кметови? Што глобите народ ? — : Ко ? — Ти! Ти! Ти га глобиш! виче Мита сав црвен. — Чули сте, људи, — рече Љуба хладно и пође. — Нека чују сви! Цео свет зна за ону Тришину масу, што си појео!—