Zora, Oct 31, 1897, page 23

КНЕЗ СРЕБРНИ

329

стране била опкољена опричницима. Ко. њушар Вјаземскога изиђе из куће под изговором да напоји коња. Али то не учини, него погледа на све стране и зазвижда некако чудновато. Неко му се прикраде. — Јесте ли сви ? упита коњушар. — Сви — одговори онај. — Има ли вас колико ? — Педесет. —• Добро, очекивајте знак. — А хоће ли брзо? Додијало намје чекати. — То зна кнез. Али чујеш ли, Хомјаче, кнез је забранио да се пали и граби кућа. — Забранио ? а шта ми је он ? господар шта ли ? — Да шта него господар, док ти је Маљута наредио да га данас служиш. — Служићу ја њега, али нећу Морозова. Помоћу кнезу да отме бојарињу, а послије то је мој посао,. — Пази, Хомјаче, кнез се не шали. — Шта брбљаш — изадрије се Хомјак. Ако је кнез себи је кнез, а мени да се провеселим нико забранити неће. Док се ова двојица разговараху уљезе Морозов у Јеленину собу. Она још не бјеше легла. Густа раснлетена коса падаше јој по раменима. Хтјела је да легне, па се занијела у мисли. Она се сјећаше првога познанства са Сребрнијем, својих нада, очаја, затим удаЈе за Морозова и задане му заклетве. Она ое јасно сјећаше, како је на Васкрс ишла на гроб мајчин, ту испод крста оставила обојених јаја, у мислима се мирбожила са мртвом мајком и молила је да благослови њену свезу и љубав са Морозовим. Онаје онда увјерена била, даће запушити прву љубав,даће бити срећна са Морозовим, а сад . . . Она се сјети данашњега обреда, и сва се стресе. Бојарин уљезе, стаде на врата, а она га и не примјети. Лице му је било тужно и опоро. Он јегледаше; тако млада, тако

дивна, наивна, невјешта . . . и Морозов осјети сажаљење. — Јелена — рече он — што си ее збунила за вријеме обреда? Јелена се трже и страшљиво погледа у мужа. Она хтједе клекнути преда њ и све му рећи, али се сјети, да можда он још не сумња на Сребрнога, па се опет побоја за тај мили јој живот. — Што си се збунила ? понови Морозов. — Била сам слаба ... прошапута Јелена. — Тако је. Ти си била .слаба, али не тјелесно, него душевно, Душа твоја страда. Изгубићеш своју душу, Јелена! Она дрхташе. — Јутрос — продужи. Морзов — прије него што је дошао Вјаземски, читао сам Св. Писмо. Знаш, шта се у њему каже о невјерним женама ? — Боже мој! изговори Јелена. — Ја сам читао — продужи Морозов — како се у њему казни прељуба. — Дружина Андријевићу -—. мољаше Јелена — буди милостив, не мучи ме . ја нијесам толико крива колико мислпш. Ја те нијесам изневјерила . . . Морозов строго набра обрве. — Не лажи, Јелена, не гријеши вшп.е. Ти ме нијеси изневјерила, јер ми никад нијеси ни била вјерна. — Имај милости, Дружина Андријевићу. ... — Ти ми никад нијеси била вјерна. Кад смо се вјенчали, ти си онда лажно целивала крст, јер си друг.ога љубила ..... Јест, ти си другога -љубила! продужи он јачим гласом. — Боже мој! Боже мој! шапуташе Јелена и покри лице рукама. — Јелена! А Јелена Димитријевна! Што ми не каза да га љубиш ? Јелена само плакаше. — Кад сам те видио у цркви, пуН-у очајања, што хоће да те силом удаду за Вјаземскога, хтио сам да те спасем,.ааи