Zora, Dec 31, 1897, page 19

КНЕЗ СРЕБРНИ

399

чито не пуштаЈте гордост да сувише рано проговори. „Срце има своје разлоге, које разум не разуме". Онај, који је то казао, прозрео је врло далеко и врло дубоко у природу људску. Ја сам вам за сада предложио једини начин који се може употребити, једини који је достојан вас и те занимљиве девојкеАндрија (после часка размшпљања.) Има још и други можда! Тувнен. Чувајте се! Будите обазриви! У овом пгггању не ставља се на коцку само ваша љубав, него и част а мо-

жда и живот Једне жене, Једног оца и једне мајке, који вам не само нису учинили никаква зла, него су вам тако одани, да су готови живот свој за вас дати. Чувајте се! Андрија. Хвала! (Рун-ују се.) Ево моје сестре! (Марта улази.) Марша (поздраљајући Тувнена.) Господине! . . . (Андрији.) Ти си ме звао ? Андрија. Да, хтео сам да се поразговорим С ТОбОМ. (Тувнен излази.)

(НАСТАВИЋЕ СЕ)

КНЕЗ СРЕБРНИ Роман из времена Јована Грозног, од Грофа А. К. Толстоја. С руског преводи Вукосава ИванишевиЂева. (НАСТАВАК)

Глава ХГХ. У У С*. К И ЧОИЈНК Д ОНРО Д^ОВРИМ 1РЖЋ1, 'јеше касно кад Михејић угледа ма^лу од дима поцрњелу колибицу. ^јр^Сунце је зашло, а ваздух бјеше свјеж и пријатан. Птице престадоше цврј кутати, само још по гдјекоја отпочињаше сањиву пјесму, па и она брзо заспа. Све се мало по мало утиша, само се могло чути, како поточић негдје у даљини „струји. — Баш ни живе душе — рече Михејић разгледајући равницу. Нека, ггричекаћу да видим, ко ће доћи. А ако дође ко год страшан . . . „Боже сачувај, овдје нису чисти посли. Објесио бих ја онога млинара, да нпје ради мога кнеза.

Михејић сиђе са своје Галке и пушта је да иде на вољу. — Етопаситраву — рече он — аја идем у колибу, ако је отворена, да видим има ли се шта појести. Глад не пробира. Он груну ногом ниска врата, која некако тужно шкринуше, слично на човјечији плач. Михејић се саже и уљезе унутра. Бјеше тамно и смрђаше димом. Он напипа на столу кору хљеба и стаде је халапљиво јести. Затим се при.маче огњишту, нађе у лугу нешто жераве, стаде у њу дувати и са тешком муком ужеже луч, који се ваљао на земљи. До зида бјеше као нека врста постеља. На постељама бјеху набачене разне хаљине, неке подеране, неке нове, а међу њима и један кафтан од кадифе, који би пристао и најбољем бојарину. Али највишу пажњу Михејића привуче икона на зиду, која бјеше 3*